Јогачара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Јогачара (санскрит: योगाचार yogācāra - упражњавање јоге[1]) је школа махајана будизма, која заступа идеализам спознајне свести, тврдећи да је само свест (виђнана) стварна, док објекти свести нису. Због тога је била позната и као виђнана-вада (санскрт: विज्ञानवाद). Назив Јогачара се јавио услед истицања прочишћавања свести помоћу јоге. Стога се назив виђнана-вада односи на спекулативни, а јогачара на практични аспект ове школе.

Настанак[уреди]

Ова доктрина се, с једне стране, јавила као реакција на гледишта мадхјамике, по којима су и субјекат и објекат свести нестварни, односно читава стварност је празнина (шуњата). Према јогачарама, појава илузије показује да свест може имати садржај без одговарајућег објекта изван себе. Ово показује „самосадржану природу свести"[2], јер такозвани објекат или „садржај“ представља исход унутарње промене свести. За виђнана-ваду свет је ништаван, јер је »без упоришта« (нир-аламбана) изван круга наше свести.[3] Мадхјамика представља критику појавне егзистенције засноване на логици, а виђнанавада критику која се заснива на психологији. Насупрот пренаглашено интелектуалистичкој и негативној анализи коју је подучавала мадхјамика, јогачаре су настојали да обнове важност медитативне праксе.[4].

С друге стране, ова доктрина је била реакција на тврдње теравадинске школе абхидхаме да постоји одређен стални број стварних дхама, или психичких „ атома“ од којих је сачињена свеколика егзистенција. То, према јогачарама, подразумева приписивање стварног постојања коначним не-ентитетима; само свест је стварна, и стога човек задубљен у медитацију остварује истину. Јогачара („практикант јоге“) види оно што јесте онаквим какво заиста јесте. Пошто постоји само свест (виђнана), једино она и прима погрешне утиске и ствара погрешне склопове, те треба да буде очишћена од својих погрешних дуализама и илузија.

Јогачара је у извесној мери развијала идеје установљене у ранијем будизму, укључујући и идеју да се од пет чинилаца (скандхи) само свест (виђнана) преноси из једне реинкарнације у другу[4]. Јогачара је развила доктрину о „ускладиштеној свести“ (алаја-виђнани), под којом се подразумева чиста свест, пре него што се издвоји као супстрат људског ума. Ово гледиште је донекле слично хиндуистичком схватању о универзалном браману. Ова „ускладиштена свест“ на тај начин игра улогу трајног „ја“, премда јогачаре, у складу са својим будистичким начелима, поричу постојање јаства. Због тога су били оптужени за покушај помирења онога што се помирити не може[5].

Учење[уреди]

Ово учење се највише приближило ведантинском идеализму и општим индијским традицијама. Од ведантинског идеализма ово се учење разликује по томе што научава, као и све друге будистичке школе, нестварност самосвојства личности (пудгала-наиратмја).[3]

Виђнана-вадинима се често приписује заслуга за формулацију доктрине о Три Будина тела (три каја), иако су они само систематизовали идеје које се срећу у ранијем будизму[4]. Три Будина тела схватају на следећи начин:

  • Нирмана-каја је чисто имагинарна; само изгледа да се Будина природа јавља у обичном људском постојању.
  • Самбхога-каја
  • Дхарма-каја представља вечну, истинску Будину природу.

Различити буде могу имати различита нирмана, па чак и самбхога тела, али сви чине једну вечну дхарма-кају, која је неспознатљива, осим што је може схватити Буда у себи самоме.

Доктрину о три тела је разрадио Асанга, повезавши је са схватањем о три врсте истине:

  • Парикалпита је уобичајена истина, тј. појмови засновани на чулном опажању, који нису доиста садржани у опаженом, али му се приписују.
  • Паратантра је испитана истина, тј. појмови код којих је испитан узрок из којег су поникли, као и услови њиховог пропадања. Ова друга врста истине задире дубље од уобичајене истине.
  • Париниспана је коначна или врховна истина, код које нема порекла и пропадања, која је непроменљива и лишена разликовања субјекта и објекта.

Такође се разликују и три ступња спознаје:

  • Парикалпита (илузорна)
  • Паратантра (емпиријска) и
  • Паринишпанна (апсолутна), која је ослободилачка, а постиже се, према Будином поређењу, „пливањем против струје“.

Истицањем религијског елемента спознаје, спознајни идеализам ове школе се брзо развио у разне облике гностичке метафизике, посебно у учењу о „усавршењу спознаје“ (прађна-парамита; корен ђна одговара грчком гносис).[3]

Поред тога што су експлицитно истакли идеје које су извели из ранијих ступњева будистичке мисли, јогачаре су створили темељ за даљи развој, превасходно вађрајане. У Тибету се учење изродило у тантризам (ритуалистичку симболику и магију)[3].

Представници[уреди]

Главни представници јогачаре су били Асанга и његов брат Васубандху. Из ове су школе изишли у средњем веку најславнији индијски логичари Дигнага (5. век), Дхармакути (7. век), Камалаштла (8. век) и други. Учење је рано пренесено у Кину. У 11. веку ју је Атиша пренео у Тибет из Наланде, древног универзитета који је тада био пред пропашћу због исламске најезде.[3]

Постоји обиље јогачара литературе, а већина је заступљена у преводима са санскрита на тибетански и кинески језик.

Извори[уреди]

  1. Jones (2005), стр. 9897.
  2. T R V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism (1955), 13. pogl.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Jogačara, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  4. 4,0 4,1 4,2 Jogačara, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  5. E. Conze, Buddhist Thought in India, (1962), III deo, pp. 133.

Литература[уреди]