Јозеф II Хабзбуршки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јозеф II Хабзбуршки

Јозеф II, цар Светог римског царства
Јозеф II, цар Светог римског царства

Датум рођења 13. март 1741.
Место рођења Шенбрун, Беч (Хабзбуршка монархија)
Датум смрти 20. фебруар 1790.
Место смрти Беч (Хабзбуршка монархија)
Титула Цар Светог римског царства
Краљ Мађарске и Хрватске
Краљ Бохемије
Надвојвода Аустрије...
Претходник/ци Марија Терезија
Наследник/ци Леополд II Хабзбуршки
Порекло и породица
Династија Хабзбурзи
Отац Франц I Лотариншки
Мајка Марија Терезија
Супружник/ци Изабела Пармска и Марија Јосипа од Баварске

Јозеф II (пуно име Josef Benedikt August Johann Anton Michael Adam; Шенбрун, 13. март 1741Беч, 20. фебруар 1790) је био цар Светог римског царства 1765—1790 и владар Хабзбуршке монархије 1780—1790. Јозеф је био ,,просвећени апсолутисата" те су га често поредили са Катарином Великом и Фридрихом II Великим. Покренуо је многе реформе које су наилазила на велики отпор племства и свештенства.

Рани живот и бракови[уреди]

Био је најстарији син цара Франца I Лотариншког и царице и краљице Марије Терезије. Његова сестра је била Марија Антоанета касније француска краљица. У његовом образовању пресудну улогу је имао француски филозоф Волтер чије је књиге читао, учитељи су му били различити политики званичници као и чланови католичког реда Језуита. Често је са мајком улазио у идеолошке расправе, иако је био инталигентнији, повлачио се из тих расправа због мајчине доминантне личности. Женио се два пута. Први пут Изабелом Пармском са којом се оженио 1760. и био у браку до 1763. године када је умрла од великих богиња. Пар је имао две девојчице, прва, рођена 1762. године, добила је име по баби, Марија Терезија, која је умрла када јој је било осам година, а друга девојчица је умрла одмах по рођењу неколико дана пре своје мајке. Други пут се оженио на инсистирање своје мајке када је постао владар Светог римског царства. Оженио се Маријом Јосипом од Баварске са којом је био у браку свега две године од 1765. до 1767. када је и она умрла од великих богиња. Други брак није био срећан као први јер је Јозеф још увек туговао због губитка прве жене Изабеле и није обраћао пажњу на Марију.

Владавина[уреди]

Унутрашња политика и реформе[уреди]

Свето римско царство је наследио по очевој смрти 1765, иако је владао заједно са мајком, обављао је основне државничке дужности и био је на челу војске, све остало је још увек водила његова мајка. Сваки његов покушај да покрене неку реформу Марија Терезија би спречила, сматрајући да би то могло угрозити стабилност државе. Ипак Јозеф је с времена на време успео да маневрима избегне мајчине стеге, те је тако наредио да се дворски церемонијали поједноставе, дозволио је мушкарцима да се крећу у војним униформама по двору и отворио је краљевске паркове Шенбрун, Пратер и Аугартен за јавност. Једна од његових најважнијих мера је била, преименовање дворског театра у ,,Немачки национални театар" који је такође постао отворен за јавност.

Аустријске наследне земље, Мађарску, те Чешку, наследио је по мајчиној смрти 1780. године. Иако је de facto владао Мађарском, правна ваљаност те власти је упитна јер се никада није окрунио круном Светог Стефана. Када је дошао на престо почео је да спроводи дуго жељене реформе, које често нису наилазиле на разумевање народа. Једна од првих реформи је била „Едикт о верској толеранцији међу хришћанским верама“ 1781. године. Едикт је дозвољавао православцима, протестантима и јеврејима у царству веће слободе кретања, становања и упражњавања својих црквених обичаја као и право да похађају државне универзитете. Друга важна реформа је била црквена. Ова реформа је прописивала да они манастири који не служе за више добро, као на пример образовање, морају бити распуштени, а њихова имовина распродата. Новац од продаје би затим би ишао у један посебан фонд које би парохије могле да користе. Ова реформа је толико потресла свештенство да је папа Пије VI лично дошао у Беч како би од цара тражио да реформу укине или је на неки начин ублажи, што је Јозеф одбио да уради. Исте године донео је акт о ослобађању кметова чиме је донекле смањено њихово угњетавање. Ова два закона се могу сматрати најважнијим реформама које је Јозеф II спровео.

Поред цркве реформисао је и друштвени систем укинувши цензуру. То је допринело процвату књижевности и развоју критичке мисли, омогућивши да се полемике о држави и влади воде без икаквих последица. По узору на западноевропске државе почео је да оснива добротворне установе, а једна од најзначајних је Општа болница у Бечу основана 1784. година, која је представљала једну од најмодернијих установа такве врсте у Европи. Заједно са болницом основао је и медицински факултет који је постао међународно познат у 19. веку. Дошло је до развоја културе то се види на примеру Моцарта који је од цара добио статус слободног уметника у Бечу. Спровео је многе економске реформе које су допринеле порасту трговине и јачању средње класе која више није била потиснута од стране племства. Јозеф је увидео лоше функционисање државне управе, те је одлучио да је централизује. Централа се налазила у Бечу са Јозефом на челу, а реформом је омогућено да сваки поданик има приступ државној управи, што је у то време било нешто сасвим ново. Укинуо је све привилегије племства, смртну казну, установио независни државни суд пред којим су били једнаки племићи и кметови и реформисао је закон о браку. Прогласио је немачки језик за званични језик у држави како би државна администрација боље деловала што је изазвало негодовање ненемачких народа. Увео је обавезу да сви плаћају порез на имовину што су морали да раде и племићи. Покушао је да укине племићки статус, али му то није пошло за руком. То се тек десило након револуције 1848/49. године.

Спољна политика и ратови[уреди]

Иако је покушавао да смањи утицај Русије на Подунавске кнежевине (Влашка и Молдавија) Русија му је била главни спољно политички савезник. Јозеф је имао тендеције да присвоји Баварску по цену да изгуби Холандију која се тада налазила под аустријском управом. Међутим, у томе га је у томе осујетио Фридрих II Велики и то два пута 1778. и 1785. године. Територију Аустрије је проширио учествујући у ,,Првој подели Пољске" и заузимањем Београда заједно са руском царицом Катарином у рату против Османлија од 1787. до 1791. године.

Смрт[уреди]

Крајем 1788. године здравље је почело драматично да му слаби, читаву 1789. провео у самртничкој постељи схватајући да су његове реформе биле узалуд. То су многи његови противници искористили како би покренули револт у земљи, што је натерало тешко болесног Јозефа да повуче све своје законе осим оне о верској толеранцији, и о правима кметова. Умро је 20. новембра 1790. године. На гробу му пише ,,Овде лежи Јозеф који није успео у свему што је предузео".


Претходник:
Франц I
Свети
римски цар

1765 — 1790
Круна Наследник:
Леополд II
Претходник:
Марија Терезија
Краљ
Мађарске

1780 – 1790
Света Круна Наследник:
Леополд II

Спољашње везе[уреди]