Јосип Франк
 |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Др Франк Јозуа - Јосип (10. април 1844, Осијек — 17. децембар 1911. Загреб) је био хрватски политичар јеврејског порекла.
По рођењу је Јеврејин, касније се покатоличио. Матерњи језик му је био немачки. Учио је гимназију у Осијеку, а правне науке у Бечу. 1872. отворио је у Загребу адвокатску канцеларију. 1877. почео је издавати у Загребу Agramer Presse, а кад је ова била забрањена Kroatische Post, коју је убрзо стигла иста судбина. 1877. до 1890. иступао је Франк у политичком животу самостално, не прикључивши се ниједној политичкој странци.
Занимао се нарочито финансијским односима Хрватске према Угарској. 1880 изабран је у загребачко градско заступништво, у коме је радио до 1894. 1884 изабран је за посланика у хрватском сабору, гдје се 1890. прикључио хрватској странци права. Убрзо је успео да у странци заузме водеће место.
Због сукоба са Франом Фолнеговићем, Јосип Франк је, заједно с Антом Старчевићем, Еугеном Кумичићем и Милом Старчевићем иступио из клуба Странке права. Након тога услиједио је коначни раскол Странке права, а страначка струја коју су предводили Старчевић и Франк прерасла је у Чисту странку права са страначким дневником Хрватско право.[1]
Садржај |
[уреди] Србофобија
Од самих почетака политичког деловања би је доследан у ширењу мржње према српском народу као и његов духовни вођа Анте Старчевић. Након Старчевићеве смрти 1896, Јосип Франк је, будући је већ имао Старчевићеву подршку, преузео водство странке те је потом учврстио њен положај и тако јој осигурао политичку будућност.[1]
Заједно са политичким претходником Анте Старчевићем припадао је великохрватској политичкој струји из које ће се изродити усташки покрет Анте Павелића.[2][3] Основао је франковачке легије које су биле претече каснијих усташких бојни.
1, 2. и 3. септембра 1902, је организатор антисрпских демонстрација у Загребу.[4] Руља предвођена франковачким хушкачима и у извесној мери заштићена влашћу, три дана је разарала дућане, установе и станове српске у Загребу, бацајући на улице и спаљујући њихову робу.[5] У нередима је теже и лакше повређено око стотину лица, нападнутих Срба, чувара реда и изгредника. До сличних изгреда против Срба, дошло је тада и у Карловцу и Славонском Броду.[6]
Стјепан Радић је рекао да је то свињски посао који ће осрамотити Хрвате следећих 100 година.[7] Супротно њему, Јосип Франк је у Сабору похвалио изгреднике да су починили заслужно дело за Хрватску. Он није крио да је у првим редовима учествовала његова Чиста странка права са својим приврженицима.[8]
У време анексионе кризе и загребачког велеиздајничког процеса, Стјепан Радић је у новинама Дом писао о оснивању легије добровољаца присталица Франкове странке права: Устројила се наиме 'Хрватска народна легија', тј. оружана чета 'за одбрану хрватске домовине' (...) Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе 'жедне хрватске крви', или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв.[9]
Савезнике у политичкој борби од 1906. Франк тражи у краљевском двору и кругу око престолонаследника Франца Фердинанда.[1]
Прогресивни хрватски политичар Иван Рибар је напоменуо да је Јосип Франк заједно са високим војним круговима у Бечу склопио споразум по коме би у случају сукоба са Србијом након анексије Босне и Херцеговине требало "масакрирати и протерати Србе из Хрватске"[4].
[уреди] Крај каријере
1908. дошло је до раскола у странци.
Страначка струја, тзв. милиновци, предвођена Милом Старчевићем напушта странку 1908 и оснива Старчевићеву странку права. Но, ни то није поколебало Јосипа Франка у његовом провођењу властитих политичких идеја.
1909. је оболео и од тада је његов утицај на политику био минималан.
Странка се од тада све више приближава кругу католичких интелектуалаца окупљених око листа Хрватство право с којима се крајем 1910. ујединила те променила име у Кршћанско-социјална странка права. Већ крајем 1911, долази до договора између Кршћанске-социјалне странке права и Старчевићеве странке прва око уједињења у Странку права. Тако се странка вратила свом старом имену, а уједињењем с милиновцима још више је ојачала.
Но, Јосип Франк убрзо, 17. децембра, 1911. у Загребу умире.
Оставио је у странци читав низ политичара, који су наставили његову идеологију. Један од њих је био и Анте Павелић, касније оснивача усташког покрета и поглавника Независне Државе Хрватске.
[уреди] Литература
- Хрватска странка права, Јосип Франк
- http://web.archive.org/web/20080830075120/http://www.serbianunity.net/culture/library/genocide/k6.htm
- http://www.suc.org/culture/library/genocide/k7.htm
- http://www.rastko.org.rs/istorija/batakovic/batakovic-piedmont_eng.html
[уреди] Референце
- ^ а б в [1]
- ^ http://www.balkanstudies.org/wordfiles/Croatia/sydney91.htm
- ^ Radoslav Grujić, Apologija srpskog naroda u hrvatskoj i Slavoniji, Prosveta, Beograd, 1989
- ^ а б http://www.suc.org/culture/library/genocide/k6.htm
- ^ М. Марјановић, Стјепан Радић, 65.
- ^ Василије Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Гамбит 2002., стр.119
- ^ Радић пред загребачким судом, Браник, 1902, 126
- ^ Василије Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Гамбит 2002., стр.121
- ^ Дом, 20. 11. 1908, бр. 47, 2.
