Патријарх српски Јосиф

Јосиф Рајачић

Датум рођења:	20. јул 1785.
Место рођења:	Лучане код Бриња (Хабзбуршка монархија)
Датум смрти:	13. децембар 1861.
Место смрти:	Сремски Карловци (Аустроугарска, данас Србија)

Јосиф Рајачић (20. јул 1785 — 1/13. децембар 1861) је био архимандрит гомирски, епископ шибенски и вршачки, митрополит карловачки и патријарх српски, заслужан за стварање Српске Војводине и узвишења Митрополије на ниво Патријаршије.

Садржај

1 Биографија
- 1.1 Револуција 1848. и избор за патријарха
- 1.2 Период после 1849.
2 Литература
3 Види још
4 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Рођен је у Лучанима код Бриња (Лика) од оца Луке, свештеника - проте, и мајке Василије рођ. Чудић. Његово световно име је Илија. У Брињу је похађао немачку школу, а затим се школовао у Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину где је завршио прву и другу годину филозофије. Студије је наставио у Бечу где је учио правне науке, латински језик и лепу уметност. Студије није завршио јер је 1809. ступио у ђачки батаљон у одбрану Аустрије од Наполеонове Француске у рату.

По завршетку рата, Французи су владали његовим завичајем, одбио је да се стави у њихову службу и одлучио је да служи свом народу, па се због прекинутих студија ставио на располагање свом надлежном епископу горњокарловачком Мојсију Миоковићу који га је замонашио 10. априла 1810. године у манастиру Гомирју. Са позиције архимандрита гомирског и администратора епархија карловачке и пакрачке, постављен је за епископа далматинског. У Сремским Карловцима га је 24. јуна 1829. посветио митрополит карловачки Стефан. На месту епископа далматинског остао је до 1833. године. За то време отворио је Клирикалну школу (богословију) у Шибенику и посебно водио борбу са покушајима унијаћења православних Срба у Далмацији. Није подлегао притиску да се лица која су прешла на унију бришу из православних матичних књига, јер је сматрао да то нису чинили добре воље него по притиску.

Одлуком Дворске канцеларије премештен је 5. јула 1833. за епископа вршачког. Дао је прилог од 3600 форинти гимназијском фонду у Вршцу. У Вршцу се сусрео с опаком болешћу колером и открио да се њен бацил не преноси директно у додиру с оболелим него окуженим јелом и пићем. Лично је са свештенством обилазио оболеле, често пута и напуштене и крепио их и храбрио здраве да перу руке и воде рачуна о храни и тако спасио многе од сигурне смрти. Четрдесет година касније Роберт Кох издвојио је бацил колере и утврдио оно што је епископ Рајачић знао много раније. После смрти митрополита Стефан Станковића у августу 1842. биран је нови митрополит карловачки на Народно-црквеном сабору. Јосиф Рајачић је добио велику већину, али двојица епископа нису хтели да одустану од своје кандидатуре и да уваже националне и верске интересе, њима је лични интерес био испред општег, тако да одлука није могла бити једногласна. Царски комесар је саопштио уколико се сабор не сложи око једног кандидата да ће цар лично именовати новог митрополита. Први пут у историји Карловачке митрополије аустријски цар је тада именовао митрополита, управо Јосифа Рајачића 1842. Иако је желео да постане митрополит, Јосиф Рајачић је био незадовољан оваквим исходом. Болела га је похлепа и несхваћање од стране појединих епископа који су служили туђем интересу. Упозоравао је да је то бреме претешко и не може га свако понети. Рајачић је молио да се никад више не понови такво гложење око ове столице или патријархове, али није вредело неслога је била чешћа појава. Овај преседан поновио се још једном када је цар 1881. именовао за патријарха Германа Анђелића.

Проглашење Српске Војводине

[уреди] Револуција 1848. и избор за патријарха

У време када је постао митрополит дошло је заоштравања односа између Немаца и Мађара, као и Јужних Словена и Мађара у Аустријском царству. Талас револуције се 1848. пренео из Француске и захватио Мађаре, Србе и Хрвате. Јосиф Рајачић је дуго чекао да се мађарски националисти освесте и да не угрожавају права Срба на националност, језик и своју веру формирао је савез са Хрватима и Аустријом у намери да се одбрани од насртаја и декларација Мађарске револуције. Стао је на чело Револуционарног покрета, којег су предводили млади и школовани људи, многи и његови стипендисти, који су из европских метропола преносили револуционарне демократске тековине и захтевали права за свој народ. Рајачић је сазвао Мајску скупштину Срба у Сремским Карловцима 1848. На тој Скупшини по први пут, после пропасти српске државе и пада под моћне царевине, окупиле су се делегације из свих тих царевина и кнежевине Србије, на којој је митрополит Рајачић проглашен за српског патријарха и установљена је Српска Војводина. За председника Главног одбора-владе изабран је патријарх Рајачић, а за потпредседника и вођу (вожда) војске изабран је Ђорђе Стратимировић, а за војводу Стеван Шупљикац.

Рајачић је тражио начина да избегне директан војни окршај с Мађарима и предузимао дипломатске кораке и покушавао договором решити проблеме и због тога је као и због одобрења Одлука Мајске скупштине отишао Цару у Беч. Међутим, млади, образовани и одлучни Стратимировић, иако замољен од Рајачића да не наседа провокацијама, на један брутални напад Мађара на Карловце одговорио је ватром и тако је започео за недовољно спремљене Србе тежак оружани сукоб у који су се укључили добровољци из Србије на челу с војводом Книћанином. Војвода Шупљикац првог дана преузимања функције изнервиран многим стварима пао је од капље у Панчеву, приликом обиласка бојишта. Тако да је Рајачић као председник Главног одбора, морао преузети и ту функцију и доносити сложене и одговорне одлуке.

Када је Мађарска револуција, уз помоћ руске војске, угушена, аустријске власти нису имале више потребе чинити уступке Србима, ни Хрватима, па су, у новембру 1849. године, на подручју Српске Војводине формирале нову круновину под називом Војводство Србија и Тамишки Банат. Рајачића су поставили за комесара, то је исход Српске револуције. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. године. Патријарх је много негодовао и захтевао од Цара да то не чини на Благовештанском сабору, који је тим поводом сазвао, али Цар није много марио за сва дела доброчинства која су Срби у крви поднели за Цара и Царевину.

[уреди] Период после 1849.

патријарх Јосиф

Рајачић је све своје знање и моћ и сву своју енергију трошио да помогне да Војводина дође под управу српског народа. Прилике су се промениле и његова политичка творевина 1918. године донела је одлуку о присаједињењу Војводине и Срема матици Србији. Српски народ га памти као оснивача Војводине Српске, српске патријаршије под називом Српска, које име носе од тада сви српски патријарси. Успео је да се српски народ у Монархији и Европи назива својим именом а не Раци и Власи како су Србе тада називали, те да његов црква буде призната а не шизматична, грконесједињена и сл. него Српска православна црква, основао је цркву у Бечу и Трсту и тако православље представио Европи и Западу. Увео је једнообразну литургију у храмове, униформисаност свештенства, дао углазбити српска црквена појања и свој народ и цркву представити као достојне и узвишене у Европи. Основао је архив, покренуо оснивање музеја и универзитета у Карловцима, увео протокол у свој двор, и дао написати Први српски кувар. Основао је ботаничку башту, болницу, штампарију (Литографију) и још много тога. Изградио је многе школе, цркве и стипендирао велики број ђака и студената на тадашњим европским училиштима. Био је тајни саветник бечког Цара, али и велики пријатељ српског кнеза и целог српског народа. Јосиф Рајачић је помагао просветни развој Срба у Аустрији. У време док је био карловачки митрополит отворено је много нових српских школа, помогао је да се гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду уздигну у ранг пуних гимназија. Такође је отворио патријаршијску библиотеку и штампарију у Сремским Карловцима. Покушао је да 1854. у Сремским Карловцима отвори универзитет, али у томе није успео.

Умро је у Сремским Карловцима 1/13. децембра 1861. године и сахрањен у Саборној цркви.

[уреди] Литература

Јован Миросављевић, Бревијар улица Новог Сада 1745—2001, Нови Сад, 2002.
Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
Сава Вуковић: „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Јосиф (Рајачић) патријарх српски 1848-1861“ стр. 259-261.

Претходник: Венедикт Краљевић	епископ далматински 1829 — 1833.	Наследник: Пантелејмон Живковић
Претходник: Максим Мануиловић	епископ вршачки 1833 — 1842.	Наследник: Стефан Поповић
Претходник: Стефан Станковић	митрополит карловачки 1842 — 1848.	Наследник: -
Претходник: -	патријарх српски 1848 — 1861.	Наследник: Самуило Маширевић
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}