Јохан Волфганг Гете

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јохан Волфганг фон Гете

Goethe (Stieler 1828).jpg
Јохан Волфганг фон Гете

Информације
Датум рођења 28. август 1749.
Место рођења Франкфурт на Мајни (Свето римско царство)
Датум смрти 22. март 1832.
Место смрти Вајмар (Немачка конфедерација)
Дела
Најважнија дела Фауст,

Јади младог Вертера,
Путовања Вилхелма Мајстера,
Гец од Берлихингена

Период романтизам, неокласицизам
Потпис

Goethe Signature.svg

Јохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe; Франкфурт на Мајни, 28. август 1749Вајмар, 22. март 1832) био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а током 10 година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века. Аутор „Фауста“ и „Теорије боја“ ширио је свој утицај широм Европе, а током наредног века његова дела била су инспирација за многе музичке и драмске комаде.

Живот[уреди]

Гете је рођен у Франкфурту на Мајни у Немачкој. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост. Убрзо се уклапа у покрет Штурм унд дранг. Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис „Гец фон Берлихинген“. Одлази 1772. године, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог познаника Јерузалема, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ издаје 1774. године, и он му доноси светску славу, док је иза себе имао драму „Гец фон Берлихинген“, познату, али не у толикој мери. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске што се веома одразило на његову личност. У наредном периоду склопио је пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. Иако је имао вереницу, оженио се Кристијаном Вулпиус 1806. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању, и након низа непревазиђених дела, године 1832. преминуо је у Вајмару.

Рад[уреди]

Његово најзначајније дело била је трагедија „Гец фон Берлихинген“ (Götz von Berlichingen, (1773), написана пре одласка у Вајмар, уједно је и прво дело које га је прославило. Затим је уследио роман „Јади младог Вертера“ које му је донело енормно велику популарност.

У периоду док се дружио са Фридрихом Шилером довршио је „Године учења Вилхелма Мајстера“ и прелепу песму „Херман и Доротеа“ (у овом епу, поводом револуције, против које је био, слави породицу, свакодневни рад и мир), као и „Римске елегије“. У периоду Од Шилерове до своје смрти, написао је „Фауста“, „Избор по сродности“, своју псеудо-аутобиографију „Из мог живота:чињенице и фикција“, описао је путовање по Италији, објавио је доста научних радова и серију расправа о немачкој уметности. Његова дела имала су огроман утицај на књижевност и уметност чим су се појавила.

Као допуна раду у књижевности, Гете је дао значајан допринос научном раду. У биологији, дао је теорију услова за метаморфозу биљака, по којој све биљке настају од листова. Такође је познат по свом открићу средишње виличне кости код људи.

Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

Гете је сматрао своју теорију боја, својим најзначајнијим доприносом науци и уопште својим најзначајнијим делом. Он је тврдио да боје нису само феномен на физичком нивоу већ да боје зависе од светла и начина на које оно пада на предмете, односно да су оне ствар индивидуалне перцепције. Био је изузетно поносан на свој рад и једном приликом је рекао: „То што сам ја једина особа у овом веку која има прави увид у науку боја, је зато што сам ја поносан на то и то је оно што ми даје осећај да сам многе надмашио“.

У разговорима са Екерманом, Гете потврђује да није волео Просветитељство, јер је био више човек срца него разума. Романтичари су му страни, јер је у основи био реалиста. Од свих својих савременика највише цени Бајрона, управо зато што му се чинило да Бајрон више припада класици него романтици. Највише цени класичну поезију и уметност - у романтизму види нешто нездраво, неорганско.

Гетеов духовни развој се најбоље огледа у лирици. Од побожних песама испирисаних Клопштоком, преко анакреотских песама инспирисаних Виландом, до Хердеровог утицаја када извор песничког заноса постаје природа, у којој Гете види оличење стваралачке склободе и елементарне снаге („Добродошлица и растанак“).

Гете је постао спинозиста: бог је у природи, у природи постоје два елемента - сила и материја, а сила је бог; зато треба волети сву природну силу. Касније се ово филозофско схватање нијансира, и Гете као песнички мотив узима грчке богове као персонификацију природних сила, и буни се против њих („Прометеј“). Ова поезија је уједно патетична, пуна борбе и заноса.

У то време Гетеа заокупља идеја великих људи: Цезара, Фауста, Прометеја, Мухамеда - симбол генија који води човечанство. У овој фази (Штурм унд дранг) јављају се слободни ритмови, стихови сваки другом броју слогова, да би се скоро могли писати у прози.

У Вајмару престаје бунтовништво и јавља се смирени Гете, песник хармоније који у природи види материнску силу човечансва. Природа више није језовита, пуна непријатељских, демонских сила, него је проткана хармонијом и редом, а божанске силе су наклоњене човеку („Путникова ноћна песма“, „Певање духова над водама“).

Што више Гетеова поезија постаје мисаона, то се више креће око идеје хуманитета („Божанско“). Чежња за југом, за Италијом, огледа се у делу „Мињон“. После Италије његова поезија постаје чулна колико и мисаона. Гете је још од покрета Штурм унд дранг писао баладе, а усавршио се у такмичењу са Шилером. Док Шилер редовно полази од етичке идеје, Гете је слободнији у концепцији. За Шилера (кантовац) балада је замисао за драму, док се код Гетеа (спинозиста) пре осећа деловање природних сила, које су јаче од човека и разум не може да их објасни и дефинише.

Преглед најзначајнијих дела[уреди]

Јади младог Вертера[уреди]

Јади младог Вертера је прво Гетеово дело које га је прославило, а настало је 1774. године. Реч је о дубокој личној исповести. Фабула је једноставна, а лепота појединих сцена произлази из њихове веште композиције. У роману се ради о пасивном, сентименталном незадовољству осећајног, али преосетљивог јунака свог доба, који бежи од света, али не може да избегне окове које му намеће друштво. Он се онда потпуно окреће од људи и тоне у природу. То није само љубавни роман - писма (по узору на Ричардсона[тражи се извор од 04. 2014.]) су уједно и јунакове исовести о доживљавању живота уопште, о заносима и тескобама његовог психичког света. Живот о којем Вертер машта је у оштрој супротности са стварношћу која га окружује. Осећа се огорчење због назадних конвенција друштва које коче слободан развитак јединке и људске душе. Ово је један од најзначајних Гетеових љубавних романа у светској књижевности. Величина овог дела се огледа у томе што је то осећајна и лирска сетна исповест најтајнијих душевних расположења и најинтимнијег душевног бола. За тако нешто се пре тога није ни знало, а касније ће се испоставити, неће се ни после тога чути. Гете је на исто тако неупоредив начин писац успео да у опис једне љубавне трегедије сажме све велике проблеме свог времена у борби за развој личности.

Године учења Вилхелма Мајстера[уреди]

Дело Године учења Вилхелма Мајстера је настало 1796. године. Вилхелм Мајстер је као јунак посебна варијација Вертера, али овај роман је уједно и остварење једног естетског програма. Гете пише веома концизно, са великим богатством израза, али интензивно непосредно приповедање се све више оптерећује дидактиком: сав занос за позориште је само заблуда.

Избор према сличности[уреди]

У овом роману захтева одрицање од свега што је чулно, па чак и грех почињен једино у мислима доводи до катастрофе. Роман је експеримент, психо-хемијски покушај.

Путовања Вилхелма Мајстера[уреди]

Роман Путовања Вилхелма Мајстера је написао 1821. године, четврт века после првог дела. Поднаслов овог романа гласи Они који се одричу. Главни део романа посвећен је утопији васпитања која је оцртана као Педагошка провинција. Иако говори о дисциплини и синтези, роман је крајње слободан по композицији: лабаво нанизани делови, новеле и приповетке већ објављиване или намењене за друге збирке, максиме и рефлексије, као и понека песма.

Библиографија[уреди]

Фауст.

Романи[уреди]

  • Јади младог Вартера (1774)
  • Путовања Вилхелма Мајстера (1821)
  • Године учења Вилхелма Мајстера (1796)
  • Избор према сличности

Драме[уреди]

Гете је био веома плодан на пољу драма. Написао их је преко стотину.

  • Гец од Берлихингена (1773) - прва немачка драма са националним мотивом, оригинална по форми, пуна животне етике и историјске реалности.
  • Ифигенија на Тауриди
  • Егмонт (1788)
  • Торквато Тасо (1789)
  • Фауст, први део (1808)
  • Фауст, други део (1832)

Песме[уреди]

Научна дела[уреди]

  • Метаморфоза биљака (1790)
  • Теорија боја (1810)
  • Путовање Италијом
  • Посмртна посла
  • Гетеови разговори

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :