Јулија Тимошенко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јулија Тимошенко

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 27. новембар 1960.
Место рођења Дњепропетровск
Вероисповест Украјинска православна црква — Кијевски патријархат
Политичка партија Блок Јулије Тимшенко (БЈУТ)
Мандат(и)
Премијер Украјине
23. децембра 20073. март 2010.
Претходник Виктор Јанукович
Наследник Олександр Турчинов
Тренутна функција
Функцију обавља од 24. јануар 20058. септембар 2005.
Претходник Микола Азаров
Наследник Јуриј Јехнануров

Јулија Володимиривна Тимошенко (укр. Юлія Володимирівна Тимошенко, Дњепропетровск, 27. новембар 1960) украјинска је политичарка и бивши премијер Украјине (у два наврата). Она је вођа партије Свеукрајинске уније Отаџбина, као и коалиције Блок Јулије Тимошенко. Дана 11. октобра 2011. осуђена је на седам година затвора због злоупотребе власти.[1]. Из затвора је пуштена током државног удара у фебруару 2014.

Политичка каријера[уреди]

Пре почетка своје политичке каријере, Јулија Тимошенко је била успешна, али контроверзна пословна жена у гасној индустрији, што јој је донело богатсво. Тимошенкова је ушла у политику 1996, када је изабрана за заступницу Кировоградске области у Врховној Ради освојивши рекордних 92,3% гласова у својој области. Поново је изабрана на исту функцију 1998. и 2002. године. Године 1998. предводила је Одбор за финансије и државни прорачун Врховне Раде. У раздобљу од 1999. до 2001., Тимошенкова је вршила дужност заменика министра за гориво у енергетском сектору у Влади Виктора Јушченка.

Јулија Тимошенко

Тадашњи председник Леонид Кучма отпустио ју је у јануару 2001. под оптужбом фалсификовања царинских докумената и кријумчарења руског гаса за време када је председавала Уједињеним енергетским системима Украјине од 1995. до 1997. године. Ухапшена је у фебруару 2001., али је неколико недеља касније пуштена и ослобођена свих оптужби. Јулија Тимошенко је навела да су јој оптужбе подметнули Кучмин режима и лоби индустрије угља, којему је Тимошенкова претила да ће искоренити корупцију и увести неке трговинске реформе. Након што су против ње одбачене све оптужбе, започела је с кампањом против тадашњег председника Кучме и његове наводне уплетености у убиство новинара Георгија Гонгадзеа. Наредне године је доживела аутомобилску несрећу у којој је умало погинула — случај за који неки верују да се ради о Владином покушају убиства, не би ли се на тај начин с политичке сцене уклонило све популарнију Тимошенкову.

Критичари Јулији Тимошенко највише замерају сумњиве методе којима је стекла огромно богатство у кратком временском раздобљу. Неки држе да је она најпогоднија особа која би могла, када би то заиста хтела, сузбити корупцију у Украјини с обзиром да је добро упозната с илегалним вођењем послова бившег совјетског државног апарата. Њен бивши пословни сарадник и бивши украјински премијер Павло Лазаренко, условно је осуђен у Сједињеним Америчким Државама под оптужбом за прање новца, корупцију и превару, а његово изручење затражила је Украјина која га терети за злоупотребу положаја и противзаконито стецање богатства. Верује се да је Лазаренко из земље пребацио милијарде америчких долара. Њен супруг Олександр је провео две године скривајући се и избегавајући затворску казну, за коју брачни пар Тимошенко сматра да се заснива на неутемељеним и политичким оптужбама бившег председника Кучме.

Одмах након Наранчасте револуције, 28. јануара 2005, украјинско тужилаштво је затворило случај против тадашње премијерке Јулије Тимошенко и чланова њене породице због недостатка доказа. Конкретно, радило се о оптужбама против њеног мужа Олександра и његовог оца, Генадија Тимошенка. Убрзо након одбацивања оптужница, Олександр Тимошенко се вратио у Украјину.

Пре него што је постала прва премијерка Украјине, Тимошенкова је са некадашњим председником Украјине Виктором Јушченком била један од главних вођа Наранџасте револуције против кандидата проруске Партије региона Виктора Јануковича након, по некима спорних, председничких избора. Први пут је изабрана за премијерку 24. јануара 2005. и на том месту остала је до 8. септембра 2005, када је Јушченко распустио њену владу.

На ванредним парламентарним изборима 2006. њена странка је добила 129 посланика у украјинској Ради и постала друга најјача странка после Партије региона. Тимошенкова и Јушченко су опет покушали да направе коалицију, али су преговори пропали, тако да су већину направиле Партија региона, Социјалистичка партија Украјине и Комунистичка партија Украјине.

После ванредних парламентарних избора 2007. коалиције око Виктора Јушченка и коалиције око Јулије Тимошенко су освојили довољно гласова да формирају владу, па је Тимошенкова 18. децембра 2007. поново изабрана за премијерку. Односи између председника Јушченка и премијерке Тимошенко поново су се погоршали услед рата у Грузији 2008. када се Тимошенкова није сложила са Јушченковом осудом Русије. Председничка канцеларија ју је оптужила да покушава да добије подршку Русије на предстојећим председничким изборима 2010.

Након што је Блок Јулије Тимошенко гласао, заједно са Партијом региона и Комунистичком партијом, за закон којим се убрзава процедура опозива председника и смањују његова овлашћења, коалиција око Виктора Јушченка се повукла из коалиције са Тимошенковом, а Јушченко је изјавио да ће ставити вето на тај закон и запретио новим ванредним изборима ако се формира нова већина у Ради. Како нова већина није формирана до 8. октобра, председник Јушченко је распустио Раду. Након свргавања Виктора Јануковича, украјински парламент је 22. 2. 2014. изгласао промене закона које су омогућиле да Јулија Тимошенко буде пуштена на слободу.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :