Јулија Тимошенко

Овај чланак или један његов део није ажуриран. Овај чланак треба да буде ажуриран. Ажурирајте овај чланак, како би приказао недавне догађаје или најновије доступне информације и уклоните овај шаблон када завршите. Молимо погледајте страницу за разговор за више информација. Уреди га и ажурирај га, обавезно водећи рачуна о извору ажурираних података.

Јулија Тимошенко
Биографија
Датум рођења	27. новембар 1960.
Место рођења	Дњепропетровск
Вероисповест	Украјинска православна (Кијевска патријаршија)
Политичка партија	Блок Јулије Тимшенко (БЈУТ)
Мандат(и)
Премијер Украјине
23. децембра 2007. — 3. март 2010.
Претходник	Виктор Јанукович
Наследник	Олександр Турчинов
24. јануар 2005. — 8. септембар 2005.
Претходник	Микола Азаров
Наследник	Јуриј Јехнануров

Јулија Володимиривна Тимошенко (укр. Юлія Володимирівна Тимошенко, Дњепропетровск, 27. новембар 1960) је украјинска политичарка и премијер Украјине у два наврата. Она је вођа партије Свеукрајинске уније Отаџбина као и коалиције - Блок Јулије Тимошенко. Тимошенко је 11. октобра 2011. године осуђена на 7. година затвора због злоупотребе власти.

Политичка каријера

Пре почетка своје политичке каријере, Јулија Тимошенко је била успешна, али контроверзна пословна жена у гасној индустрији, што јој је донело богатсво. Тимошенкова је ушла у политику 1996. када је изабрана за заступницу Кировоградске области у Врховној Ради освојивши рекордних 92,3% гласова у својој области. Поново је изабрана на исту функцију 1998. и 2002. године. Године 1998. предводила је Одбор за финансије и државни прорачун Врховне Раде. У раздобљу од 1999. до 2001., Тимошенкова је вршила дужност заменика министра за гориво у енергетском сектору у Влади Виктора Јушченка.

Тадашњи председник Леонид Кучма отпустио ју је у јануару 2001. под оптужбом фалсификовања царинских докумената и кријумчарења руског гаса за време када је председавала Уједињеним енергетским системима Украјине од 1995. до 1997. године. Ухапшена је у фебруару 2001., али је неколико недеља касније пуштена и ослобођена свих оптужби. Како наводи Јулија, оптужбе ду јој подметнули Кучмин режима и лоби индустрије угља, којему је Тимошенкова претила да ће искоренити корупцију и увести неке трговинске реформе. Након што су против ње одбачене све оптужбе, започела је с кампањом против тадашњег председника Кучме и његове наводне уплетености у убиство новинара Георгија Гонгадзеа. Наредне године је доживела необичну аутомобилску несрећу у којој је умало погинула — случај за који неки верују да се ради о Владином покушају убиства, не би ли се на тај начин с политичке сцене уклонило све популарнију Тимошенкову.

Критичари Јулији Тимошенко највише замерају сумњиве методе којима је стекла огромно богатство у кратком временском раздобљу. Неки држе да је она најпогоднија особа која би могла, када би то заиста хтјела, сузбити корупцију у Украјини с обзиром да је добро упозната с илегалним вођењем послова бившег совјетског државног апарата. Њезин бивши пословни сарадник и бивши украјински премијер Павло Лазаренко, условно је осуђен у Сједињеним Америчким Државама под оптужбом за прање новца, корупцију и превару, а његово изручење затражила је Украјина која га терети за злоупотребу положаја и противзаконито стецање богатства. Верује се да је Лазаренко из земље пребацио милијарде америчких долара. Према томе, њен супруг Олександр, је провео је две године скривајући се и избегавајући затворску казну која се темељи, према речима брачног пара Тимошенко, на неутемељенима и политичким оптужбама бившег председника Кучме.

Одмах након Наранчасте револуције, 28. јануара 2005., украјинско тужилаштво је затворило случај против тадашње премијерке Јулије Тимошенко и њених чланова породице због недостатка доказа. Конкретно, радило се о оптужбама против њеног мужа Олександра и његовог оца, Генадија Тимошенка. Убрзо након одбацивања оптужница, Олександр Тимошенко се вратио у Украјину.

Пре него што је постала прва премијерка Украјине, Тимошенкова је са садашњим председником Украјине Виктором Јушченком била један од главних вођа Наранџасте револуције против кандидата проруске Партије региона Виктора Јануковича након спорних председничких избора. Први пут је изабрана за премијерку 24. јануара 2005. и на том месту остала је до 8. септембра 2005. када је Јушченко распустио њену владу.

На ванредним парламентарним изборима 2006. њена странка је добила 129 посланика у украјинској Ради и постала друга најјача странка после Партије региона. Тимошенкова и Јушченко су опет покушали да направе коалицију, али су преговори пропали, тако да су већину направиле Партија региона, Социјалистичка партија Украјине и Комунистичка партија Украјине.

После ванредних парламентарних избора 2007. коалиције око Виктора Јушченка и коалиције око Јулије Тимошенко су освојили довољно гласова да формирају владу, па је Тимошенкова 18. децембра 2007. поново изабрана за премијерку. Односи између председника Јушченка и премијерке Тимошенко поново су се погоршали услед рата у Грузији 2008. када се Тимошенкова није сложила са Јушченковом осудом Русије. Председничка канцеларија ју је оптужила да покушава да добије подршку Русије на предстојећим председничким изборима 2010.

Након што Блок Јулије Тимошенко изгласао заједно са Партијом региона и Комунистичком партијом закон којим се убрзава процедура опозива председника и смањују његова овлашћења, коалиција око Виктора Јушченка се повукла из коалиције са Тимошенковом, а Јушченко је изјавио да ће ставити вето на тај закон и запретио новим ванредним изборима ако се нова формира нова већина у Ради. Како нова већина није формирана до 8. октобра, председник Јушченко је распустио Раду.

Спољашње везе

• Званична презентација
• Блок Јулије Тимошенко

Овај незавршени чланак Јулија Тимошенко је везан за политичаре. Користећи правила Википедије, можете га проширити.