Јуродивост

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павел Сведомски, Јуродиви.

Јуродивост (или лудост Христа ради) је наизглед неразумно понашање у религијске сврхе, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.

Јуродиви обично користе шокирање и неконвеционално понашање ради пропитивања прихваћених норми, пророковања или прикривања сопствене побожности.[1] Јуродиви се добровољно одриче свих земаљских добара, својих сродника, постојбине, света у коме живи, и, при пуној свести и одговорности, лишава разума, општеприхваћених моралних норми и правила понашања.

Јуродивост подразумева двојни живот - спољашњи, који се коси са нормама овога света, и унутрашњи, где душа живи у љубави према Богу.[2]

Обележја[уреди]

Јуродиви се скривају под маском безумника и бестидника, који презиру законе људске и ближњима су повод за саблазан, излажући се порузи околине. Јуродство је најскривенија светост, која се приказује сасвим супротном у својим спољашњим пројављивањима: гротескно ругање свету скрива љубав према свету, телесна нагота духовну красоту, безумље — ум Христов, скиталаштво — трагање за небеском отаџбином. Јуродивима храна, одећа и станиште не представљају ни вредност, ни неопходну потребу. По више дана, па и недеља, они пребивају без јела; одевају се у прљаве рите које људи бацају на сметлиште или ходају наги. Живе без станишта, под ведрим небом — на трговима и улицама, ђубриштима, гробљима, у храмовним портама и у природи. Сматра се да они буквално испуњавају Исусове речи: „Не брините душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у шта ћете се оденути“ (Мт. 6, 25).[3]

У спољашњем животу они се одричу ума, искључујући се из друштва, скривајући своје мисли и осећања, побуде и стремљења, излажући се порузи околине. И говор им је често другачији него код осталих људи: неки међу њима негују тиховање или молчалништво (непрестано ћутање), неки испуштају неартикулисане гласове или примитивизују свој исказ (глосолалија). Иза њихових наизглед апсурдних порука крије се дубоки смисао — опомена ближњима, управљање на пут покајања и исправног живота или пророковање о догађајима који ће се збити. Они често указују на противречности између формално прихваћеног хришћанства и друштвене аморалности. У Русији јуродиви преузимају и друштвено значајан подвиг изобличавања силника овога света, искорењивања зла и заштите потлачених, тако да аскетској страни јуродства додају и изражену социјалну димензију.

Историјат[уреди]

Сведочанства која би се могла сматрати праузорима подвига јуродства нуди још Стари завет. Поступци појединих старозаветних изабраника Божијих чине се неразумним, чудним или чак аморалним: тако је Исаија, предсказујући сужањство Мисираца и Етиопљана, три године ходио го и бос (Ис. 20, 2-3); Јеремија је начинио себи свезе и јарам око врата да би их потом послао господарима суседних земаља за сведочанство воље Божије (Јер. 27 и 28); Језекиљ, представљајући опсаду Јерусалима и пророкујући против оних што преступише закон Божији, је 390 дана лежао на левој и 40 дана на десној страни својој, једући пресна хлеба (Јез. 4, 1-12); пророк Осија је живео са блудницом, јер је Израиљ одступио од Господа (Ос. 1, 1-3).

Јован Крститељ је својом појавом, пустиножитељством, проповеђу покајања и разобличавањем силника овога света такође показивао црте које ће касније развити јуродиви. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима излаже мисли које ће утемељити најбитније одлике јуродства (1. Кор. 1, 18-21, 27-28; 2, 16; 3, 18-19; 4, 10). Монаштво је у великој мери припремило подвиг јуродства, како на теоретском плану (Правила преп. Јована Касијана, Поука монасима преп. Јефрема Сирина, Беседа на Прву посланицу Коринћанима Св. Јована Златоуста и др.), тако и на делу: први јуродиви у историји Цркве били су монаси који су се после дуготрајног подвизавања одлучивали да изађу у свет, примајући погрде и злостављања ради потпуног излечења од гордости и самоугађања (Блажена Исидора, Симеон, Висарион, Серапион Синдонит). Појава јуродства у хришћанству била је условљена кризом хришћанских вредности након признања хришћанства за државну религију, а нарочито првим знацима деградације монаштва. Зато је IV век доба појаве јуродства, најпре у колевци монаштва, Египту, а затим и по читавом Истоку; из овог доба и поднебља канонизовано је 6 јуродивих.

Највећи процват јуродство доживљава у Русији, где се развија почев од XI па све до XVII века. Руска православна црква канонизовала је укупно 37 јуродивих, највише из XV и XVI века. У то доба у Русији је, судећи по писаним споменицима, било прилично јуродивих; сматра се да су у Москви они чинили чак и посебан сталеж, и да су се званичног прослављења (канонизације) удостојили само малобројни[тражи се извор од 09. 2009.]. Крајем XVI и током читавог XVII века опада поштовање јуродивих у народу, а смањује се и број оних који бивају удостојени црквене канони-зације. Овај вид подвижништва нешто се дуже задржава једино на северу Русије - у Вологди, Тотми, Каргопољу, Архангелску, Вјатки, док у Москви државне и црквене власти започињу прогон јуродивих. Лишено духовне подршке и физички прогоњено од полиције, јуродство бива потиснуто. Црква против јуродивих издаје више указа, обзнањујући да њихова дела немају на себи благослов. Па ипак, поједини случајеви канонизовања јуродивих срећу се и током XVIII, XIX и XX века (Ксенија Петроградска, XVIII век; Пелагија Ивановна из Серафимо-Дивјејевског манастира, XIX век; епископ Варнава Бељајев, XX век).

Српска православна црква током своје историје није канонизовала ниједног јуродивог, нити је овај подвиг у свом изворном облику, какав постоји на Истоку и код Руса, био познат српском народу.

Познати јуродиви[уреди]

Јуродиви у уметности[уреди]

Михаил Нестеров, Душа народа.

Јуродиви су представљали инспирацију руским писцима (Пушкину у „Борису Годунову“, Достојевском у „Злим дусима“ и „Браћи Карамазовима“, Толстоју у „Детињству“, С. В. Максимову у његовим путописима) и сликарима (В. Суриков, „Бољаркиња Морозова").

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Parry, Ken; David Melling (editors) (1999). The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity. Malden, MA.: Blackwell Publishing. ISBN 0-631-23203-6. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Јуродивост