Јустин Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свети Јустин Ћелијски

Свети Архимандрит др Јустин Поповић
Свети Архимандрит др Јустин Поповић

Рођен 6. април 1894, Врање
Умро 7. април 1979, манастир Ћелије
Канонизован 2. мај 2010.
Празник 14. јун
Gloriole.svg Категорија:Светитељи

Јустин Поповић (Врање, 6. април 1894манастир Ћелије, 7. април 1979) је новоканонизовани српски светитељ. Био је архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Животопис[уреди]

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. године повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези „Религија и философија Достојевског“, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светог синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.

У Атини стиче докторат богословља. Свети синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији Св. Исака Сиријског и Св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу Св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети синод одлучио да га постави за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није биран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао је Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке литературе.

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.

У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци...

Отац Јустин, упокојио се на дан када је и рођен — на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Дана 2. маја 2010, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти су пренете у цркву манастира Ћелије 14. јуна 2014. године.[1]

Књижевно-богословски рад[уреди]

Убрзо после Првог светског рата јавио се књигом „Филозофија и религија Ф. М. Достојевског“ (1923). По оцени неких ово дело Јустиново је једна од првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу.

Јустин Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком факултету, своју тему о Достојевском је унеколико проширио у новој књизи под насловом „Достојевски о Европи и Словенству“ (1940). Религиозна мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира религиозну филозофију православља. Постављајући у новим условима, пред Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом су се бавили још словенофили, блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата.

Приредио је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига. Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија, сабрана дела Јустина Поповића имају 33 тома. Говорио је течно четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са више језика.

Значајнија дела:

  • Философија и религија Ф. М. Достојевског (1923),
  • Догматика православне цркве, 1-3 (1932),
  • Достојевски о Европи и словенству (1940),
  • Светосавље као философија живота (1953),
  • Философске урвине (Минхен, 1957),
  • Житија светих, 1-12 (19721977),
  • Православна црква и екуменизам (Солун, 1974),
  • Пут богопознања (1987).

Духовник манастира Ћелије[уреди]

Гроб светог Јустина у манастиру Ћелије

По казивању неких ћелијских сестара, у Ћелије је дошао 28. маја 1948. године. Прогнан са Богословског факултета, овде се налазио у некој врсти заточеништва. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су желели да га виде и добију духовне поуке и савете. То је описао Душан Васиљевић у своме „Сећању на оца Јустина“[2].

Међу најзначајније његове ученике убрајају се: митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић, умировљени епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић и епископ бачки Иринеј Буловић. На Богословском факултету предавао је и патријарху Павлу Догматику.

Преко тридесет година је провео у Ћелијама, учинивши их једним од најпознатијих српских манастира. Његов гроб, који се налази у непосредној близини манастирске цркве, и данас привлачи посетиоце и поштоваоце. На овом гробу су се, према предањима, дешавала чудеса и исцељења. Постоји и икона на којој је представљен као преподобни Јустин Ћелијски и држи у руци књигу Житија светих.

Био је противник екуменизма у православљу називајући га једним именом „свејерес“. Своје мишљење о томе изнео је у књизи „Православна црква и екуменизам“. У Ваљеву постоји Духовна библиотека „Отац Јустин“.

Чуда која се приписују Светом Јустину[уреди]

Овде се наводе нека чуда која се приписују Светом Јустину. Година 1952. Те године десило се чудо у манастирској пекари, у Ћелијама. У манастиру је било четрдесет сестара, а у кухињи је пословала мати Нина. Пошто је умесила хлеб за вечеру, остала је још једна вангла брашна. За вечером пожалила се сестрама, а ава Јустин је рекао: „Молите се Богу, Господ брине за нас!“ Сутрадан изјутра кад је мати Нина отишла у пекару нашла је пуна два окна (сандука) брашна. Ава Јустин, мати Сара и све сестре виделе су ово чудо и заједно заблагодарили су Господу.[3].


Година 1953. Жена из околине Ваљева је боловала дванаест година. Веровала се да је била опседнута демонима. Често је виђала ђаволе, а они су је много тукли, мучили и мрцварили. Док су њени укућани кадили кућу, видела је ђаволе како беже од тамјана. Често се исповедала и причешћивала код оца Јустина и тако је потпуно оздравила. После тога се замонашила и постала монахиња Татијана. Часопис Двери Српске, Спасовдан 2004. године, двоброј 3, Издавач: Двери Српске ISBN 1451-6993 страница у часопису: 91[3]


Година 1959. Кћерка једног човека из Стрмне Горе код Лелића била је болесна. Три године је непокретно лежала на постељи. Једном су је колима довезли и у ћебету је унели у цркву. Ава Јустин јој је читао молитве. После молитве се усправила, а после три године је проходала. И тада је, као и први пут дошла у цркву колима, а после молитве, сама је дошла до кола и села. Мотор, међутим није хтео да упали. Људи су почели да гурају кола али узалуд. Она је изашла из кола и мотор је прорадио; кад је поново села у кола мотор је стао. Тако је било неколико пута. Онда је рекла: „Идем пешке на брдо“. Била је са малим дететом, узела је дете у руке и са њим се попела на највише брдо.[3]


Референце[уреди]

  1. ^ Манастир Ћелије домаћин свечаности за памћење (СПЦ, 15. јун 2014)
  2. ^ Сећање на оца Јустина
  3. ^ а б в Часопис Двери Српске, Спасовдан 2004. године, двоброј 3, Издавач: Двери Српске ISBN 1451-6993 страница: 91

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]