Љанос

Из Википедије, слободне енциклопедије
Љанос у Венецуели
Љанос у Колумбији

Љанос (шп. llanos — равница) је тип високотравнатих савана на северу и североистоку Јужне Америке, тачније у сливу реке Ориноко. Представљени су густим травнатим покривачем и појединачним групама дрвећа. Јављају се у Колумбији и већим делом у Венецуели.

Географија[уреди]

Љаноси се налазе између Карипских Анда на северу и Гвајанске висије и реке Гвавијара на југу. Западна граница низије су Северни Кордиљери, док је на истоку Атлантски океан. Дужина низије је око 1.400 километара, а ширина у просеку око 400 километара. Љанос представља синклиналу спуштену током палеозоика и испуњену мезозојским и квартарним акумулацијама. У рељефу је изражено неколико ерозивних нивоа — до 100 метара надморске висине усечена је долина Оринока и притока, на северу се уздижу изоловани делови висине 200-300 метара који се називају „меса“, док у подгорини Анда доминирају платои познати под именом „пиједмонт“.

Љаноси се на основу грађе и облика рељефа може поделити на Ниски љанос (llanos bahos) и Високи љанос (llanos altos). Ниски љанос најчешће познат као „естерос“ има надморску висину до 200 метара. Обухвата просторе у западном делу низије између река Гварико, Апура и Мета. Високи љанос - „меса“ налази се у источном делу и одликује га висина између 200-500 метара. Меса је изграђена од пешчара и богата је нафтом.

Клима низије Оринока је влажно-тропска. Температура се креће у распону од 25-28 °C током целе године. Падавине су сезонски распоређене, па се тако током лета под утицајем пасата излучи 90% укупног талога, што је око 900 милиметара. Кишни период траје три месеца на северу, до 5 месеци на југу, ближе екватору. У току зиме над љаносима дува сув североисточни пасат, што овим пределима доноси време без падавина.

Главна река ове низије је Ориноко са дужином од 2.740 километара, широка једна километара, а током поводња до три. Њена специфичност лежи у горњем делу тока где се притока Касикијара одводњава у два слива, ка Ориноку и ка Рио Негру. У овом делу тока Ориноко је брза река са бројним брзацима и слаповима. Најважније притоке које секу низију на западу су Апура, Мета, Гвавијара, а најбитнија десна је Карони.

Вегетација овог простора је типично саванска — високе траве које се формирају и развијају од априла до новембра, док се од децембра до априла суше и жуте. а предео добија карактер полупустиње у вегетацијском смислу. У делти Оринока развијене су кишне шуме. Мочваре су честе уз речне токове, где су развијене и галеријске шуме. Типични представници фауне су пума, јагуар, тапир и термити.

Становништво и привреда[уреди]

Пре европске колонизације просторе љаноса насељавали су јужноамерички Индијанци из племена Кариби, Араваки и Чипчи. Током шеснаестог века овде продиру немачки истраживачи у потрази за митским Ел Дорадом. Касније регију настањују и колонизију Шпанци. Низија Оринока је изузетно ретко насељена са просеком од 4-5 становника по километру квадратном. Сушни период, праћен високим температурама и недостатком воде, као и поплаве у нижим пределима током влажног доба године, неповољно су утицали на формирање насеља. У узаним просторима уз реке заштићених од поводња живе Араваки и Прочи. Најјужније насеље љаноса је Пуерто Ајакучо у Венецуели, основано 1924. године и има око 42.000 становника. У северном делу захваљујући природним ресурсима развила су се већа насеља попут градова Сијудад Гвајана (880.000 становника), затим Сијудад Боливар и Сан Фернандо. Треба поменути и мање градове Матурин и Тукупита у делти Оринока.

Становништво љаноса се претежно бави ловом, риболовом и зељморадњом. Узгајају се кукуруз, маниока, пиринач, памук и шећерна трска. У саванским пределима заступљено је сточарство, које има велики значај. Перспективна су налазишта нафте око реке Апура, на северозападу низије (Ел Тигре, Матурин) и у делти Оринока. Боксита и гвожђа има у подгорини Гвајанске висије. На бази поменутих сировина развиле су се петрохемија, хемијска индустрија и металургија (црна и обојена), нарочито у околини градова Сијудад Боливар и Сијудад Гвајана.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Љанос
  • Мастило, Наталија (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултете, Београд
  • Вујадиновић, С. (2009):Регионална географија Јужне Америке, Географски факултет, Београд