Љиљан (хералдика)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Héraldique meuble Fleur de lys lissée.svg

Љиљан (фр. fleur-de-lis) је стилизовани симбол ириса или љиљана који се користи за декорацију и као симбол неког удружења, државе или династије, посебно у хералдици. Овај симбол се први пут појавио у древној Месопотамији и старом Египту.

Љиљани се традиционално повезују са француском монархијом, и са оним владарским кућама које су потекле из Француске (данас: Шпанија, Луксембург - кућа Бурбона).

У Северној Америци љиљан је симбол области које су првобитно населили Французи, као што су Квебек и Луизијана.

Љиљан је амблем италијанске провинције Фиренца, а на грбу Медичија се појавио у 16. веку. Симбол је и града Лила у Француској.

Љиљани су били симбол средњовековне босанске и српске династије Котроманић (958–1463). По том основу су га користиле муслиманске власти БиХ на застави и другим симболима од 1992. до 1998. Данас Бошњаци сматрају љиљан својим симболом.

Године 1888. два златна љиљана су унета на грб Краљевине Србије као симбол њеног континуитета са династијом Котроманића. Љиљани нису били на грбу Државе СХС, Краљевине Југославије, ни СФРЈ, али су се поново појавили на грбу и застави независне Србије 2006.


Порекло и симболика[уреди]

Вероватно ниједна хералдичка тема није изазвала толико контроверзи и недоумица као што је то случај са крином (љиљаном). Разлог за то је барем трострук:

  1. у питању је изванредно раширен мотив, чији се значај и домен примене протеже далеко изван граница саме хералдике, а у географском смислу је готово свеприсутан;
  2. део је хришћанског култа Богородице и мариолошке девоционе структуре; најзад,
  3. представља првилеговани амблем француских краљева и део њихове владарске идеологије на челу једне европске и светске силе.[1]

Говорећи о распрострањености, Мишел Пастуро[2] помиње месопотамске печатне цилиндре, египатске барељефе, микенску грнчарију, сасандски тектстил, галски и мамелучки новац, индонежанску одећу, јапански мон, догонске тотеме. Карактеристична хералдичка стилизација криновог цвета, која се не слаже сасвим са ботаничком дефиницијом, основ је теорија које извор овог мотива траже изван света флоре (трозубац, врх копља или стреле, бојна секира, силуета голуба и сл.). Данас је, ипак, углавном широко прихваћено мишљење да је у питању цвет, и то врста ириса (Iris pseudoacorus).[1]

Када се истражује појава хералдичке стилизације крина, обично се наводи претпоставка о његовој арапској провенијенцији. У сараценско-мамелучкој хералдици крин се први пут проналази на гробу атабега Нуредина Махмуд бин Занкија у дамашкој медреси (пре 1173. године) и на минберу главне мошеје у Хамсу[3]. Други рани примери су бакарни новац Ајубида ал-Малика аз-Захир Гијата (1186-1216) и динари ал-Малик ал-Адил Сејфудина (1208-1213). Према мишљењу Мајера, источњачки крин се од оног хералдичког, западног, битно разликује пре свега по томе што се у раној фази увек стилизује као троделни, док је рани западни модел стилизован као јединствен, са једном стабљиком, а тек се за владе Луја VII почиње да појављује у форми троделног цвета. Појаву оног раног западног модела, са јединственом стабљиком, Мајер на истоку датира тек у период владавине султана Баркука, у другој половини 14. века[4]. Његов налаз да је европски хералдички крин проистекао из сараценско-мамелучког, релативизовали су Лиф и Персел[5] позивајући се на лингвистичку анализу (у раним исламским изворима хералдички крин се назива фарансисија, што јасно алудира на Француску или Фиренцу као асоцијацију коју је овај мотив будио на Истоку). Најслабија тачка спекулација о арапској провенијенцији ипак је непостојање довољно јаког разлога за његову аутохтону појаву или обнову на том тлу.[1] За разлику од источњачког, хришћански аспект, ослоњен, пре свега на текстове Старог завета[6], Новог завета[7], а потом на мариолошку традицију, чини се да има много чвршћу подлогу. Као симбол љубави и изабраности, крин представља невесту, изабраницу (Марију међу женама, Израиљ међу народима[8]). Према Оригнеовом тумачењу Песме над песмама, крин симболише Христа, а lilium convallium је парагидма рајског дрвета живота, па стога обећање бесмртонсти и чистоће живљења[9]. Цвет белог крина симболише чистоту, невиност — отуда директна асоцијација на Богородицу, и њену непоричност. У иконографији је бели крин атрибут Арханђела Гаврила као Благовесника, али и израз снаге невиности (аналогијом са значењем имена Гаврило/Габријел = сила Божја). Спој три латице у горњем делу хералдичког цвета узима се као директна алузија на Свето Тројство, а посматран у целости, може да подсети на шест паока точка без обруча, односно на сунце као симбол славе и плодности[10][11]. Друга књига Дневника (2:4-5), у опису олтара у Соломоновом храму, пореди облик „мора“ са цветом крина, а Књига изласка (25:32-34)[a] у опису свећњака у Шатору од Завета прецизира да четири чашице треба да буду у форми крина. У западној иконографији[12][13] крин је атрибут светих девица, првог крштеног франачког краља Кловиса, потом Карла Великог, св. Луја IX, тулуског бискупа Луја Бурбонског и св. Леонарда, као и светих Доминика, Франческа (Фрање), Антонија Падованског, Клаер и Јосифа. Најзад, иако изван територијалног и хронолошког контекста, ваља споменути и тзв. „Сабљу Карла Великог“, легендарни дар Харуна ал-Рашида „владару Запада“, која се пре може преписати занатству степских народа, можда Мађара из 10. века, са орноменталним криноликим завршецима на металним украсима[14], што би могло да сведочи о вишеструким каналима којима је овај амблем стигао, или се вратио, до Европе.[11]

Француска[уреди]

На тлу Западне Европе мотив крина се доста рано јавља, пре свега као мотив на апексу, финијал, владарског скиптра. Скиптри контракраља Рудолфа Швапског[b] или Фридриха Барбаросе[c] спадају међу развијене примере овакве форме. У француској историји и културној традицији око мотива крина ствара се посебна митологија, која од 13. века добија своју чврсту форму у верзији приповести о крштењу краља Кловиса. Официјелна апологија за владе св. Луја приписивала је тролисном златном крину симболично значење три врлине (побожност, мудрост и витештво), потом — међу алколитима лозе Валоа — значење Светог Тројства и привилеговане позиције Rex Christianissimus-а међу хришћанским владарима, који се, по предању, једини међу инима помазивао светом хризмом донетом с небеса. Ипак, тек 1211. године појављује се хералдички крин на једном краљевском печату у Француској, и то за владавине Луја VIII.[15] Пастуро то повезује са посебном девоцијом коју су према култу Богородице гајили св. Бернар из Клервоа и опат Сижер и са њиховим настојањем да официјелно Француску ставе под њену заштиту, што су — постепено — у дело спровели Луј VI и Луј VII увођењем симболичног мотива Богородичиног цвета у сакралну и секуларну амблематику државе. Од владавине Филипа Августа званични статус крина као краљевског амблема и симбола Француске, већ је утврђен. На коњаничком печату Дофена, будућег Луја VIII, из 1209. године, види се штит посут криновима. Мотив „посутог“ штита директно алудира на Canticus canticorum: оно што је крин међу трњем, оно што је Израиљ међу народима, то је краљ Француске међу краљевима. С тим у вези је и његова исцељитељска моћ која се активира чином миропомазања на краљевство.[16] Временом ће се (за владавине Шарла VI) грб Француске од плавог поља посутог златним криновима редуковати на плаво поље са три златна крина, у спомен „јединствене љубави блаженог Тројства према Француској краљевини“, мада ће се поље посуто криновима задржати у грбовима латералних грана краљевског дома, па и Другог и Трећег Анжујског дома, у оба случаја диференцирано црвеном турнирском крагном.[d][18]

Византија[уреди]

У византијској епохи крин се посебно везује за култ св. Трифуна[19], као патрона Никејског царства, али и као светитеља који се посебно поштовао у Котору — одатле размишљање да је то могао бити пут којим је овај мотив стигао у немањићку Србију[20]. Међутим, појава крина на византијском новцу после 1261. године, посебно на новцу који је ковао Михаило VIII Палеолог[21], иако важан као доказ и пример присуства овог значајног симбола и амблема у Царству, тешко да се може посматрати као ексклузивни и новоуспостављени симбол легитимитета и суверенитета у једном систему у којем су сва симболичка и амблематска оправдања утемељена на далеко традиционалнијим и иконографски мање спорним моделима.[17]

Српске земље[уреди]

У средњевековној Србији крин се као мотив појављује прво на владарским инсигнијама[e]. Најбројнија сведочанства о томе нуде нумизматички извори. На новцу, се крин појављује као детаљ на регалијама у време са владавине Стефана Драгутина[22], када је такође крин приказан и на врху скиптра. Овај модел се јавља и за владе краља Стефана Милутина, с тим што су се у барем два типа ковања по два крина налазе и у аверсу, са обе стране Христовог лика[23]. На новцу Стефана Владислава II крин се налази само на круни[24], као и на новцу Стефана Уроша III Дечанског[25]. Ковања цара Стефана Душана имају сложенију структуру: круна љиљана се види на типовима краљевског ковања[26] и на которском динару[27], као и на тзв. имобилизираном новцу[28]. Новац цара Стефана Уроша користи представу љиљанове круне и скиптра на которским динарима и улцињским фоларима[29]. Потоња ковања на којима су представљени љиљанова круна и, евентуално, скиптар са крстом, јесу скадарски динар Константина Балшића[30] као и динари деспота Стефана Лазаревића[31] и Ђурђа Бранковића[32]. Изван директног цитата регалија, крин у руци приказан је на динару Стефана Мусића[33], а као самостални знак у реверсу обола деспота Ђурђа Бранковића[34] и полудинара истог владара[35] (где кринови окружују централни мотив лава)[f]. Два ретка и значајна приказа крина налазе се на оболима деспота Стефана[36].[37]

На пољу сфрагистичке примене извори су оскуднији. Крин се налази на скиптру на престоном печату краља Владислава (1234 — 1242), на наслону престола на престоним печатима краља Уроша (1242 — 1276) и краља Милутина (1305 — 1307), и на печату младог краља Стефана Душана из 1334. године[38]








Љиљан на грбовима и заставама[уреди]

Француски грб
пре 1376.

France Ancient.svg
Француски грб
после 1376.

France moderne.svg
Грб Едварда III,
на коме се налазе љиљани

Royal Arms of England (1340-1367).svg
Застава француске краљевске
породице пре 1789.
и од 1815. до 1830.

Pavillon royal de France.svg
Шкотски краљевски грб

Royal Arms of the Kingdom of Scotland.svg
Фирентински љиљан

Fleur de lis of Florence.svg
Љиљани на грбу
папе Павла VI

Coat of Arms of Pope Paul VI.svg
Босански љиљани

Coat of Arms of Bosnia and Herzegovina (1992-1998).svg
Национални симбол Бошњака

Bosniak Coat of Arms.svg
Застава Квебека


Flag of Quebec.svg
Грб Србије (мали)

Arms of Serbia.svg
Грб Висбадена,
савезна држава Хесен, Немачка

Wappen Wiesbaden.svg
Грб Линколна,
град у Енглеској

Lincoln.svg
Грб Јурбаркаса,
град у Литванији

Jurbarkas COA.gif
Грб Туркуа,
град у Финској

Turku.vaakuna.svg
Застава Њу Орлеанса,
град у Америчкој

Flag of New Orleans, Louisiana.svg
Грб Бјелско-Бјали,
град у Пољској

POL Bielsko-Biała COA.svg
Застава Лелистада,
град у Холандији

Flag of Lelystad.svg

Симболизам у религији и уметности[уреди]

Љиљани на сиријском порцулану из 14. века

Љиљан у хришћанству симболизује чистоту и часност и стога је симбол Богородице. Три латице љиљана се доводе у симболичну везу са Светим тројством.

Напомене[уреди]

  1. ^ У преводу Даничићевом ово је преведено као „четири чашице као бадем и јабуке цвјетови“, али у Вулгати опис је знатно прецизнији (Biblia Sacra iuxta vulgatam versionem:33- tres scyphi quasi in nucis modum per calamos singulos spherulaque simul et lilium et tres similiter scyphi instar nucis in calamo altero spherulaque et lilium hoc erit opus sex calamorum qui producendi sunt de hastili/ 34- in ipso autem candelabro erunt quattuor scyphi in nucis modum spherulaeque per singulos et lilia).
  2. ^ Надргобна плоча у катедрали у Мерзебургу из 1080.
  3. ^ Престони воштани печат на повељи из 1154 (Марбург, Хесенски државни архив, манастир Анаберг, St. 3685), или минијатура у рукопису Хроника Велфа из Вајнгартена (око 1185) у Фулди (Хесенска државна библиотека Cod.D.11 fol. 14).
  4. ^ Ово је од значаја и за разумевање спекулације о појави крина у средњевековној српској хералдици као последице брака између краља Уроша и Јелене Анжујске. Наиме, питање порекла Јелене Анжујске наука до данас није разјаснила. Две главне хипотезе полазе да је можда од рода Куртнеј, што би је посредно чинило припадницом Првог Анжујског дома, или од непознатог огранка напуљско-угарско-драчке владарске куће, која је део Другог Анжујског дома. Први Анжујски дом се тешко може хералдички повезати са мотивом крина, с обзиром на то да је његов препознатљиви знак нормандијски леопард, односно три пилуле Куртнеја.[17]
  5. ^ Из доста нејасних разлога тај тип круне се у српској литератури често назива „рачвастом круном“. У европској инсигнологији постоји још само један модел круне која није „љиљанова круна“, а по форми грубо асоцира на њу; то би била круна са флеронима у стефаносу, али се тај модел круне у централној и јужној Европи јавља знатно касније.[17]
  6. ^ {{{1}}}

Извори[уреди]

  1. ^ а б в Ацовић (2008), стр. 111.
  2. ^ Michel Pastoureau, Traité de héraldique, Paris 1979.
  3. ^ L.A.Mayer, Saracenic Heraldry, A Survey, Clanderon Press, Oxford, 1933, reprint Sandpiper books 1999, стр. 22
  4. ^ Ibid.: стр. 23-24.
  5. ^ William Leaf, Sally Purcel, Heraldic Symbols: Islamic Insignia and Western Heraldry. Victoria and Albert Museum, London 1986. стр. 35-36.
  6. ^ Пре свега Књига изласка (25:33-34), 2.Књига дневника (2:4-5), Песма над песмама (2:1-2:2), Књига пророка Исаије (35:1) и Књига пророка Осије (14:5-6).
  7. ^ Јеванђеље по Матеју (6:28-29), Јеванђеље по Луки (12:27).
  8. ^ Песма над песмама, такође, Jean Chevalier, Alain Gheerbrant, Dictionaire des symboles, Robert Lafont 1969. стр. 464.
  9. ^ Ibid.: стр. 465.
  10. ^ Ibid.: стр. 464. Такође видети Књигу пророка Исаије 35:1 и Књигу пророка Осије (14:5).
  11. ^ а б Ацовић (2008), стр. 111-116.
  12. ^ James Hall, Dictionary of Subjects and Symbols in Art, John Murray, 1974, стр. 124.
  13. ^ Anđelko Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, S. N. Liber, Kršćanska sadašnjost i Institut za povijest umjetnosti, Zagreb, 1979, стр. 387-388
  14. ^ Hermann Filitz, Die Insignien und Kleinodien des Heiligen Römischen Reiches, Anton Schroll & Co., Wien-München, 1954, стр. 66,сл. 65-66. За бољи увид у обиље археолошког материјала са мотивом крина код старих Мађара, видети: The Ancient Hungarians (Ed. István Fodor), Exhibition Catalogue, Hungarian National Museum, Budapest 1996.
  15. ^ Michel Pastoreau, Les Emblemes de France, Edition Bonneton, Paris, 1998, стр. 126.
  16. ^ Alex McGuire, The Significance of the Fleur-De-Lis, The Coat of Arms, The Heraldry Society, N.S. Vol. XI, No. 174, стр. 158-260; такође Rex Seivad, How did Semy-de-Lys originate?, The Coat of Arms, The Heraldry Society, N.S. Vol. IV, No. 116: стр. 110-111.
  17. ^ а б в Ацовић (2008), стр. 118.
  18. ^ Ацовић (2008), стр. 116-118.
  19. ^ Смиља Марјановић-Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Посебна издања САНУ књига DCXXIII, Одељење историјских наука, књига 18, Београд, 1994, 128-130. На једној икони из периода владавине Алексија III Комнина која приказује четири трапезунтска светитеља, св. Евгеније има химатион извезен криновима (видети Treasures of Mount Athos, B edition, Thessaloniki, 1997 (Catalogue of the Exebition):2.29); слично је на једној другој, старијој икони, из 11-12. века, која приказује св. Григорија Теолога са непознатим ктитором (Ibid.:5.3).
  20. ^ Ibid.: 130. Иначе, Троношки летопис, без обзира на непоузданост која га одликује, излаже занимљиву причу коју не треба превидети, о томе како је франачки краљ Немањи даровао два крина из свог грба.
  21. ^ Ibid.: 130, сл.25. Овај крин припада „расцветалом“ типу, који се у хералдици повезује са Фиренцом.
  22. ^ Према: Вујадин Иванишевић, Новчарство средњевековне Србије, Београд, 2001; и код Š. Ljubić, Opis jugoslavenskih novaca, Zagreb, 1875. Код Иванишевића то су типови 2.3 и 2.5.
  23. ^ Иванишевић, 2001, типови 3.3 и 3.4 за кринове у аверсу, односно типови 3.3, 3.4, 3.5, 3.6 и 3.10 за регалије са криновима. Иначе, на хиперпирону Андроика II Палеолога приказан је цар у проскинези пред Христом, поред чијег левог бока је хералдички крин (видети Byzantium, Faith and Power (1261-1557), Catalogue of the Exhibition, The Metropolitan Museum of Art — Yale University Press, New York, 2004. стр. 23.)
  24. ^ Иванишевић, 2001. типови 4.1, 4.2.1, 4.2.2 и 4.3
  25. ^ Ibid.: типови 5.1, 5.2, 5.3 и 5.4
  26. ^ Ibid.: типови 6.1, 6.2 и 6.3
  27. ^ Ibid.: тип 6.30
  28. ^ Ibid.: тип 7.7 и припадајући подтипови
  29. ^ Ibid.: типови 9.30, 9.32 и 9.33
  30. ^ Ibid.: тип 30.1
  31. ^ Ibid.: типови 42.20, 42.23 и 42.31
  32. ^ Ibid.: тип 45.14
  33. ^ Ibid.: тип 38.1
  34. ^ Ibid.: тип 45.70
  35. ^ Ibid.: тип 45.18
  36. ^ Иванишевић, 2001, типови 42.61 и 42.62. На првом је приказа шестокрака звезда са два кринаизмеђу доњих кракова, а на другом - крсткоји у горњим кантонима има име Спаситеља, а у два доња кантона по један крин.
  37. ^ Ацовић (2008), стр. 119.
  38. ^ Видети: Алекса Ивић, Стари српски печати и грбови, прилог српској сфрагистици и хералдици, Књиге Матице српске број 40, Нови Сад, 1910, стр. 25, табла III бр 13

Спољашње везе[уреди]