Љубица Поповић

С Википедије, слободне енциклопедије
љубица поповић
Љубица Поповић
Лични подаци
Датум рођења9. јануар 1921.
Место рођењаМедун, код Подгорице, Краљевина СХС
Датум смрти9. децембар 1942.(1942-12-09) (21 год.)
Место смртиОрахово, код Подгорице, НД Црна Гора
Професијарадница
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од12. јула 1949.

Одликовања
Орден народног хероја Орден заслуга за народ са златним венцем

Љубица Поповић (Медун, код Подгорице, 9. јануар 1921Орахово, код Подгорице, 9. децембар 1942) била је учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 9. јануара 1921. године у селу Медуну код Подгорице. Основну школу и нижу гимназију учила је на Цетињу и у Сенти, а Трговачку академију у Подгорици и Суботици. После завршеног школовања, вратила се у родни крај и активно радила у Студентској самопомоћи, удружењу које је окупљало и помагало рад студената комуниста.[1]

По задатку Комунистичке партије Југославије, чији је члан постала 1939. године, од 1940. радила је као радник у Монополу дувана у Подгорици, заједно са Јеленом Ћетковић и Ђином Врбицом. Раднице су, због малих плата и слабих услова за рад, често организовале успешне штрајкове. Почетком 1941. године, изабрана је, за члана Месног и Окружног комитета КПЈ за Подгорицу, а затим и за члана Покрајинског комитета СКОЈ-а за Црну Гору и Санџак.[1]

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије активно је учествовала у припремама Тринаестојулског устанка. У окупираној Подгорици имала је задатак да сакупља омладинце и шаље их у партизанске јединице. Почетком септембра 1941. године, изабрана је за члана привременог Покрајинског одбора Црногорске народне омладине који је руководио радом омладине. Средином септембра поново је изабрана за члана Месног, Среског и Окружног комитета КПЈ за Подгорицу.[1]

У време када је главнина партизанских снага била приморана да привремено напусти Црну Гору, јуна 1942. године, Љубицу је остала на илегалном раду у позадину. У то време оживео је партијски рад илегалаца, формиране су партијске организације на терену и активи Савеза комунистичке омладине Југославије у свим селима. У јесен 1942. године помогла је руководећој групи Покрајинског комитета КПЈ, на челу са Блажом Јовановићем, да се преко окупираног подручја безбедно пребаци у Албанију.[1]

У селу Орахово, код Подгорице, 8. децембра 1942. године, заједно са Радиславом Божовићем и Радомиром Никезићем, откривена је од стране четника. Покушавајући да се пробију из четничке опсаде, она и Радислав били су тешко рањени (Љубици је нога била потпуно размрскана). Радомир Никезић их је, носећи на леђима, пребацио у једну колибу. Сјутрадан, 9. децембра, четници су их пронашли, јер је Радислав приликом пребацивања изгубио уложак натопљен крвљу. Развила се борба, и када су четници са гранатама из бацача запалили колибу Радислав је, по већ унапријед договору, прво убио Љубицу, а онда сломио пушку и убио себе.[1]

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 11. јула 1945. постхумно је одликована Орденом заслуга за народ првог реда.[2] Још у току Народноослободилачке борбе Иван Милутиновић и Председништво Другог конгреса Уједињеног савеза антифашистичке омладине Црне Горе и Боке предложили су је за народног хероја, али је проглашена тек 12. јула 1949. године, указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Narodni heroji 2 1982.
  2. ^ „Службени лист ФНРЈ 95/45” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 7. 12. 1945. 

Литература[уреди | уреди извор]