Људмила Павличенко

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЉУДМИЛА ПАВЛИЧЕНКО
Pavlichenko LM.jpg
Људмила Павличенко
Датум рођења 12. јул 1916.
Место рођења Била Црква,
Flag of Russia Руско царство
Датум смрти 10. октобар 1974. (58 год.)
Место смрти Москва, РСФР,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Совјетски Савез

Учешће у ратовима Велики отаџбински рат

Херој СССР од 25. октобра 1943.
Одликовања
Херој Совјетског Савеза
Орден Лењина
Орден Лењина

Људмила Михајловна Павличенко (укр. Людмила Михайлівна Павліченко; рус. Людмила Михайловна Павличенко; 12. јул 1916 — 10. октобар 1974) је била совјетски женски снајпер за време Другог светског рата. Избацила из строја 309 непријатељских војника,[1] углавном користећи полуаутоматску СВТ-40 пушку, и на тај начин постала најуспешнији женски снајпер свих времена.[2][3][4] Пре тога, имала је потешкоћа да буде прихваћена у Црвеној армији, па јој је у почетку дозвољено да обавља само герилске подухвате. Тек кад је уочена њена стрељачка вештина, примљена је у армију са чином вишег поручника и такође бивала одликована Лењиновим орденом.[5] Приликом немачког напада на Одесу и Севастопољ, нашла се међу браниоцима.[6][7]

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Људмила Павличенко је рођена 12. јула 1916. у малом украјинском селу Билој Цркви (Кијевска област) у породици радникâ. Као самоуверена, самостална и обдарена ученица, успешно је завршила девети разред у свом родном месту, пре него што се са родитељима преселила у Кијев. Након завршетка средње школе, запослила се у кијевској фабрици оружја у којој је радила као брусач, а у слободно време посећивала је један стреаљачки клуб. Касније се придружила паравојној формацији и била обучавана падобранством и змајарством.[7]

Други светски рат[уреди]

Рат је Људмилу затекао као двадесет и четворогодишњу студенткињу историје на кијевском универзитету. Као и многи омладинци, и она је похитала да се придружи армији у жељи да брани отаџбину од инвазионих снага. У почетку су је регрутни официри сумњичаво гледали када им је саопштила да има искуства у стрељаштву. Пошто у том тренутку још нису примале жене у армију, понудили су јој да буде медицинска сестра, али је она то одлучно одбила. Доказавши своје умеће у стрељаштву, примљена је у 25. дивизију „В. И. Чапајев“ као снајпер. Врло брзо тога, нашла се на бојишту у близини Одесе августа 1941. године.[7]

Приликом одбране једног виса изнад села Биљивке (Одеска област), забележила је прва два убиства над румунским војницима користећи притом пушку Мосин-Наган са оптичким нишаном. Због учесталих борби са инвазионим снагама, провешће два и по месеца на ратишту са својом дивизијом у близини Одесе, где ће са полуаутоматском пушком (Токарев СВТ-40) опремљеном оптичким забележити 187 убистава.[7]

Након што су Немци стекли контролу над Одесом, њена дивизије је повучена да брани Севастопољ на полуострву Крим. У жестокој борби која је настала око тог града, Павличенкова је била рањена шрапнелом минобацачке гранате јуна 1942. године. Са забележених 309 убистава, њена вештина баратања снајпером је била од непроцењиве вредности, те јој је због тога наређено да се укрца у подморницу и евакуише из Севастопоља.[7]

Послата је у Канаду и САД, поставши први совјетски грађанин кога је примио амерички председник августа 1942. године.[7]

Стекавши чин мајора, Павличенко се више никада није вратила на ратиште. Уместо тога постала је инструктор. Обучавала је стотину совјетских снајпериста до краја рата. Године 1943. одликована је Златном звездом и тиме постала народни херој Совјетског Савеза.[7]

Послератно доба[уреди]

Након рата вратила се на кијевски универзитет. У периоду између 1945. и 1953. обављала је дужност помоћника шефа Главног штаба совјетске мормарице. Учествовала такође и у многим конференцијама и конгресима. Била је активна у Совјетском комитету ратних ветерана. Умрла је 1974. године и сахрањена је на гробљу Новодевичје у Москви.[7]

Види још[уреди]

Орден Отаџбинског рата
Овај чланак је део чланака о Великом отаџбинском рату.

Референце[уреди]

  1. ^ Army & Navy. Lady Sniper, Time, New York 28. 09. 1942.
  2. ^ Brayley & Bujeiro}-, н. д., 37
  3. ^ Braithwaite, н. д., 155
  4. ^ Pegler, н. д., 181
  5. ^ -{H. H. Windsor Jr., Russia's Messengers of Death, Popular Mechanics, no. 80, Chicago 1943., 35
  6. ^ Sweeting, н. д., 62
  7. ^ а б в г д ђ е ж Sakaida & Hook, н. д., 31-2

Литература[уреди]

  • Martin Brayley, Ramiro Bujeiro, World War II Allied Women's Services, Osprey Publishing, Oxford 2001.
  • C. G. Sweeting, Blood and iron. The German conquest of Sevastopol, Brassey's Inc., Washington 2004.
  • Henry Sakaida, Christa Hook, Heroines of the Soviet Union 1941-45, Osprey Publishing, Oxford 2003.
  • Rodric Braithwaite, Moscú 1941. Una ciudad y su pueblo en guerra, Editorial Critica, Barcelona 2006. (превод на ((es)) — Francesc Fernández, Gonzalo G. Djembé)
  • Martin Pegler, Out of Nowhere. A History of the Military Sniper, Osprey Publishing, Oxford 2006.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Људмила Павличенко