Људска природа

Из Википедије, слободне енциклопедије

Људска природа је фундаментална супстанца људскости, као и распон људског понашања који се не мења зависно од културног ЛЉЈ контекста. Људска природа је изузетно сложен феномен тако да се истински може схватити само уколико се имају у виду одговарајући критеријуми који чине контекст процене. Обично се истиче да није у људској природи оно што није у складу са њом. Тако се, као важан процес, истиче појава процеса алијенације, односно отуђења човека од његове сопствене природе. У религијском смислу, отуђење од људске природе најчешће се односи на илузију о независности и аутономности свести. Најшире је, међутим, отуђење од људске природе проучавано у свери економских односа и рада када су истицане погубне последице аутоматизације на људску природу и њен однос према производима свога рада и стваралаштва. Теорије отуђења људске природе критиковане су од Хегела, Маркса, Ничеа и структуралиста.

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.