Љу Шаоћи

Из Википедије, слободне енциклопедије
У овом чланку, сходно кинеској пракси, презиме претходи имену. Љу самим тим представља презиме, док је Шаоћи име особе у питању.
Љу Шаоћи

LiuShaoqi Colour.jpg

Биографија
Датум рођења 24. новембар 1898.
Место рођења Хунан (Кина)
Датум смрти 12. новембар 1969.
Место смрти Кајфенг (Кина)
Политичка партија Комунистичка партија Кине
Мандат(и)
председник НР Кине
28. април 195931. октобар 1968.
Претходник Мао Цедунг
Наследник Ли Шанијан

Љу Шаоћи (кин. 刘少奇, пинјин. Liú Shàoqí; Хунан, 24. новембар 1898Кајфенг, 12. новембар 1969) био је кинески политичар, револуционар и теоретичар марксизма. Био је председник НР Кине од 1959. до 1968, када је пао у Маову немилост због идеолошких неслагања. Страдао је током културне револуције. Рехабилитовао га је Денг Сјаопинг 1980. године.

Биографија[уреди]

Рођен је 1898. године у провинцији Хунан, у имућној сељачкој породици.[1][2] Након завршетка средње школе, обезбеђена му је стипендија за студиј у Русији. Тамо је 1920. постао члан социјалистичке групе, након чега га је Коминтерна ангажовала да ради у Комунистичком универзитету радника Истока у Москви.[1] Љу се 1921. прикључио новооснованој Комунистичкој партији Кине, а од 1922. је био активан као синдикални вођа.[3]

Политичка каријера[уреди]

Године 1927. био је изабран у Централни комитет;[4] тада је обављао партијске послове у Шангају. Након што је Чанг Кај Шек покренуо рат против кинеских комуниста, Љу је постао члан Политбироа КПК 1931. и склонио се на подручје Јанши совјета.[5] Учествовао је у Дугом маршу 1934, а након завршетка марша 1936. је постављен за секретара за северну Кину, где је организовао отпор против јапанских окупатора.

Од 1941. је био политички комесар комунистичке Четврте армије,[6] а 1945. је на Седмом конгресу КПК био изабран за једног од пет секретара партије. Љу је од 1949. испрва био потпредседник Националног народног конгреса (1954-1959),[6] након чега је 1959. наследио Маоа на месту председника НР Кине. До 1961. је међу кинеским политичарима већ било јасно да је Мао предвидео Љуа за свог наследника.[1]

Углавном се бавио теоријскихм расправама о организационој структури партије. По уверењима је био ортодоксни комуниста совјетског типа, те се залагао за планску економију и улагање у тешку индустрију. Његова најпознатија дела су „Како бити добар комунист“ (1939), „О Партији“ (1945) и „Интернационализам и национализам“ (1952).

Сукоб с Маом и пад с власти[уреди]

Маја 1958. године, Љу је био први од водећих кинеских комуниста који је отворено осудио Маову политику Великог скока напред[7] у чему су га подржали Денг Сјаопинг и Пенг Чен. Пошто се Велики скок напред показао као неуспех, Љу је стекао велику подршку унутар КП Кине и подржао Денга у либерализацији кинеске економије. Мао је у Љуу тада видео супарника чији је циљ да и пре његове смрти преузме власт у Кини.[8] Тако је након почетка Култуирне револуције 1966. Мао стекао већу популарност унутар партије и убрзо се обрачунао с Љуом.[9] Љу, Денг и остали били су означени као капиталисти, издајице и слично. Љу и његова супруга су 1967. стављени у кућни притвор, а он искључен из чланства КП Кине.

Љу је након хапшења био злостављан на јавним денунцијацијама, ускраћивани су му лекови за дијабетес и запаљење плућа. Службено је осуђен као државни непријатељ на Деветом конгресу КПК, након чега је убрзо умро од болести и лоших услова у затвору 1969. године.[10][11]

Рехабилитација[уреди]

Денг Сјаопинг преживео је Културну револуцију, те је 1978. чак и постао вођа Кине. Он је 1980. године службено рехабилитовао Љуа Шаоћија током заседања Петог пленума 11. Централног комитета КПК, оценивши га као великог марксиста, револуционара и једног од главних вођа Партије. Приређен му је државни спровод, а његов пепео је разасут у море код Ћингдаоа по његовој личној жељи.[12]

Извори[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Љу Шаоћи
  1. ^ а б в Dittmer, Lowell, Liu Shao-ch’i and the Chinese Cultural Revolution: The Politics of Mass Criticism, University of California Press (Berkeley), 1974, pp. 27
  2. ^ Snow, Edgar, Red Star Over China, Random House (New York), 1938. Citation is from the Grove Press 1973 edition, pp. 482-484
  3. ^ Dittmer, стране 14
  4. ^ Chen, Jerome. Mao and the Chinese Revolution, (London), 1965, pp. 148
  5. ^ Snow, стране 482-484
  6. ^ а б Dittmer 1974, pp. 17 citing Tetsuya Kataoka, Resistance and Revolution in China: The Communists and the Second United Front, 1974 pre-publication.
  7. ^ Dittmer 1974, pp. 39-40
  8. ^ Qiu Jin, The Culture of Power: the Lin Biao Incident in the Cultural Revolution, Stanford University Press: Stanford, California. 1999, pp. 53
  9. ^ Qiu Jin, The Culture of Power: the Lin Biao Incident in the Cultural Revolution, Stanford University Press: Stanford, California. 1999, pp. 45
  10. ^ Chang 2008, стране 391
  11. ^ Glover, Jonathan (1999). Humanity : A Moral History of the Twentieth Century. London: J. Cape. стр. 289. ISBN 0-300-08700-4. 
  12. ^ „Rehabilitation of Liu Shaoqi (Feb. 1980)“. 

Литература[уреди]