Ћеле-кула
Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника у бици на Чегру. Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи.[1] Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.
Садржај |
[уреди] Настанак
Процењује се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809, погинуло око 6.000 турских ратника.[1] Како би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и пошаљу у Цариград.[1] Затим је, како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.[2]
Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, на некадашњем улазу у Ниш са цариградске стране, који се данас налази у средишту насеља Трошарина. Сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 m и дебљине 0,5 m) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у симетричне редове. Иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима.[2]
[уреди] Писани документи
Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у XIX веку пролазили кроз Ниш.[2] Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882. године: „Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.“ У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао: "Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову дјецу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цијену платили њихови очеви."
[уреди] Ћеле-кула данас
Иако је у другој половини XIX века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака.[1] Тако је све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела.[2] Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу.[2] Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.
[уреди] У популарној култури
Омот шестог студијског албума групе Рибља чорба — Истина, који је дизајнирао Југослав Влаховић,[3] представља фотомонтажу на којој се главе чланова групе налазе између лобања на Ћеле-кули.[4]
[уреди] Галерија слика
-
Издвојена лобања за коју се претпоставља да припада Стевану Синђелићу.
-
Капела изнад Ћеле-куле.
[уреди] Види још
[уреди] Извори
- ^ а б в г д Ćele-kula. Discover Serbia. Приступљено на дан 5. 1. 2010.
- ^ а б в г д ђ Branislav Miltojević (29. 5. 2009.). Kula od lobanja. Вечерње новости. Приступљено на дан 5. 1. 2010.
- ^ Riblja Čorba - Istina. Discogs. Приступљено на дан 5. 1. 2010.
- ^ Janjatović, Petar (1998). Ilustrovana YU Rock enciklopedija: 1960—1997. Geo poetika, str. 154. ISBN 86-83053-08-3.
[уреди] Спољашње везе
.gif){kind=small}
- „Кула од лобања“, Бранислав Милтојевић, Вечерње новости, фељтон „ ЧЕГАР - 200 ГОДИНА“, 25. мај, 2009.
- Ћеле-кула Комплетан водич кроз Србију
- Споменици културе у Србији
- Ћеле-кула за светску баштину („Вечерње новости“, 4. јул 2010)
|
||||||||||||||||
