Џез

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џез оркестар

Џез (енгл. jazz) је музички стил који је настао у Сједињеним Америчким Државама почетком XX века.[1]

Основне музичке карактеристике су: синкопа, вибрато и стална музичка пулсација у такту 4/4, која нема одговарајућу паралелу у класичној музици. Најуобичајенија форма је тема са варијацијама које се импровизују на стални хармонијски скелет оригиналне теме. Услед тога су ствараоци у џезу извођачи, а не композитори као у класичној музици.[2]

Централни инструмент сваког џез-ансамбла је бубањ са помоћним удараљкама, који са клавиром, гитаром и контрабасом чини ритам-секцију. Нарочито се примјењују дувачки инструменти (саксофон, кларинет, труба и тромбон, мада понекад се користе и флаута, обоа, рог и вибрафон[3]). Величина ансамбла варира од трија до пуног симфонијског џез-оркестра, у коме сваки инструмент може имати улогу солисте. Док у малим ансамблима сви инструменти импровизују на задату тему, џез-оркестар се служи писаним аранжманима, а импровизују само поједини солисти.

Мада џез музика не искључује могућност плесања, она се приближује више типу класичне концертне музике него плесној музици и оштро се разликује од шлагера.

Историјат[уреди]

У историјату џеза први период, назван „Њу Орлеанс“, по месту постанка и настао је мешавином музике америчких црнаца и европске музике, завршава се око 1918. године.[4]

После Првог светског рата створен је нови стил, назван „диксиленд“, у коме важну улогу има колективна импровизација.

Око 1930. године, неколико истакнутих музичара, међу којима кларинетиста Бени Гудмен, створило је тзв. свинг, који се ослања на звучност великих оркестара и писане аранжмане.[2]

У току Другог светског рата, заслугом саксофонисте Чарлија Паркера, пијанисте Телонијуса Монка и трубача Дизија Гилеспија, створен је стил по имену би-бап - он се од свинга разликује ситнијом ритмичком поделом и већом хармонском сложеношћу, у којој се огледа утицај европске музике.[5]

Даљи корак у истом правцу представљао је и кул, створен око 1950. године док је последња струја, настала око 1956. године, названа модерн бап.

Познати представници џеза[уреди]

Великој популарности и универзалности џез-музике допринели су не само хетерогени елементи његовог уметничког израза него и сами њени пропагатори, извођачи који су махом велики виртуози на својим инструментима:

Утицај џеза на остале стилове музике и композиторе[уреди]

Идиоме џеза је са успехом применио у својим композицијама и Џорџ Гершвин, а делимично је џез утицао и на многе друге композиторе класичног смера: Игор Стравински, Паул Хиндемит, Курт Вајл, Ернест Кшенек, Даријус Мило, Ролф Либерман и др.

Извори[уреди]

  1. ^ „Шта је џез?“, oocities.org. Приступљено 25. маја 2014.
  2. ^ а б „Jazz Muzika – Pojam, istorija i pravci“, Милош Најдановић, balkanrock.com, 6. септембар 2008. Приступљено 25. маја 2014.
  3. ^ „Jazz“, bora.nis.edu.rs. Приступљено 25. маја 2014.
  4. ^ „Историја џеза - Магични звук душе“, jazzvocals.wordpress.com, 19. октобар 2011. Приступљено 25. маја 2014.
  5. ^ „Историја музике 2 - џез“. Приступљено 25. маја 2014.

Спољашње везе[уреди]