Џорџ Гордон Бајрон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
„Бајрон“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Бајрон (вишезначна одредница).
Џорџ Бајрон

Lord Byron.jpg
Џорџ Гордон Бајрон

Информације
Датум рођења 22. јануар 1788.
Место рођења Лондон (Велика Британија)
Датум смрти 19. април 1824.
Место смрти Мисолонги (Отоманско царство)
Дела
Потпис

Лорд Џорџ Гордон Бајрон (енгл. George Gordon Byron; Лондон, 22. јануар 1788Мисолонги, 19. април 1824) је био песнички првак енглеског романтизма; стекао је међународну књижевну славу романтичним епом „Чајлд Харолд“, а потом и поемом „Дон Жуан“ и поетским драмама „Манфред“ и „Каин“. Бајрон се родио као декласирани аристократа, но касније припада највишим круговима, иако је по природи бунтовник и слободоумних назора. Умире од маларије у борби за ослобођење Грчке од турског јарма. Његов живот и дело уско су повезани, допуњују се и стварају готово недељиву целину. Слободарски дух и песничко дело енглеског бунтовника надахнули су многе велике песнике, као што су нпр. Пушкин, Љермонтов, Ламартин и други.

Живот[уреди]

Бајрон је рођен 1788. године у Лондону, у сиромашној племићкој породици. Отац му је рано умро, па се о њему старала мајка, нервозна и несрећна жена. Рано је остао хром, па је због те физичке мане много патио, мада му то није сметало буде изврстан пливач, боксер и јахач. Поседовао је изузетну лепоту, због чега је био врло вољен од жена. Када је имао десет година, наследио је неки замак, имање и титулу лорда, што му је омогућило да постане члан Дома лордова, да окупља весела друштва и приређује праве баханалије. Врло слободан у испољавању својих идеја, по природи бунтован и неприлагодљив, са презиром се односио према конзервативном друштву, лажном моралу и правилима живота која су гушила и понашање, и осећања, и мисао. За Бајронов живот, за који можемо рећи и да је надмудрио његову уметност, важно је то што је био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека. Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној младости, када су школски тутори успевали да приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов сочан љубавни живот, Бајрон је већ имао статус уклетог љубавника «који на својој и туђој патњи изнова започиње зидање пешчаних кула».

На Кембриџу, где као млади аристократа и није имао праве потребе да учи, Бајрон се занимао читањем и либерално политичким идејама. Остало време проводио је у Лондону, на забавама, поприлично раскалашним и чији је био идејни предводник. За те журке имао је оно што је било потребно – «необуздану индивидуалност и често нападан стил понашања и живљења». Био је леп, згодан – и хром – лутка високог друштва. Његова рана поезија изазвала је слабашан одјек. У часовима доколице 1807. млади Бајрон је изјављивао како му крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и политичком деловању.

Бајрон је на апсолвентском путовању по Медитерану провео пуне две године – од 1809-1811, и управо на том «великом путовању», он је стекао неопходна искуства потребна да буде песник. Међу најважнијима стоји осећање светског бола - Велтшмерц (нем. Weltschmerz). То је посебна врста романтичарске нејасне и неизлечиве туге, и осећања да је овај свет најгори од свих могућих светова, који ће Бајрон донекле интегрисати у своје песништво.

Већ у првом одговору на негативне критике, млади Бајрон је показао да он не нуди никакву «нову поезију за ново доба» већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је био привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар.

Прилику да и сам одигра улогу бајроновског јунака, пошто га је уобличио својим «Ходочашћем Чајлда Харолда» и низом «источњачких прича» у стиху, Бајрон добија 1816. када га због греха блуда (афера са својом сестром Огастом) светина напада. Лишен позе, а присиљен да живи њену стварност, Бајрон почиње да изражава свој најважнији став – да је само стварање пут из искрене трагике и бесмислености људског живота. Зато на почетку трећег певања Харолда Бајрон пореди свој пад са Наполеоновим падом, описујући, симболички, Ватерло.

Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео, песник је отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао.

Његово прво одлично дело јесте Шијонски Сужањ*, написан у Швајарској, након сусрета са Шелијем. Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе вредност када се остваре. Ту истину открива и Чајлд Харолд у другој половини спева. За читаву животну трагедију искуснији, јунак који је до малопре лутао обалама Медитерана, и најмањи спољашњи повод у пределима које налази користи за самопреиспитивање, повод за размишљање о великој тајни живота, и још већој тајни уметничког стварања.

Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у Венецији и још презире све што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском италијанског духа и књижевне традиције, а из метрике узима отава риму – лаку течну и изузетно погодну за песничко приповедање.

У неку руку, кроз Дон Жуана који и није типичан Бајроновски јунак, песник покушава да се разрачуна са својим «другим ја» из раних прича у стиху, песама, и спева Чајлд Харолд. 16000 хиљада стихова имао је Дон Жуан 1824, када је Бајрон умро, од маларије, разочаран у своје покушаје да помогни Грчкој да победи у ратовима против Турака, и стане на ноге.

Дон Жуан, у незавршеном виду у коме га данас читамо писан је шест година. У многом, грађен је као први прави производ Бајрона, још увек романтичарски личан, пошто је реч о аутоиронији (саморугању), али подоста шири и обухватнији од претходних Бајронових песничких подухвата.

Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова стратегија, када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих стихова саморекламирао.

Поетика[уреди]

Лорд Гордон био је настарији у такозваном другом кругу енглеских романтичара, и један је од најзаслужнијих за стварање мита о романтичарама због својих стихова који говоре о сети, егзилу и чежњи.

Сви представници другог круга романтичара (Бајрон, Шели, Китс) су рано и трагично страдали песници чије стваралаштво и живот доприносе стварању романтичног стереотипа, а то је – побуна против друштва, патња и туговање и експериментисање са халуциногеним дрогама.

За дела Бајрона индикативан је један посебан тип јунака, чији се велики део карактеристика може приписати самом писцу. Проучаваоци су пронашли трагове бајроновског јунака у Џону Милтону и многим ствараоцима Романтичког покрета. То је идеализован карактер чији су атрибути таленат, страст, презир према друштву и његови институцијама, недостатак поштовања према рангу и привилегијама (иако их јунак поседује), гајење љубави коју је срушило друштвено неодобравање или смрт, побуна, прогнанство, тајна прошлост, ароганција, претерано самопоуздање или недостатак дубљег увида и на крају, самодеструктивност.

Величина Бајронове поезије је у томе што је променила књижевна схватања Европе. Бајроновски јунак је пуно обрађиван, и емоционална тежина коју ствара је наравно неизмерива. Бајронов идеализам, његов «светски бол», и његова, најблиставија од свих бајронских судбина, учинили су га једном од највећих фигура романтизма. Романтизам, као реакција на страховладу разума, реда и поретка, са Бајроном је добио нови правац.

Бројне борбе за независност (Француска, Грчка, Америка, Шпанија) свориле су и конретне социјалне теме романтизма, о недопустивости бестидног богатства, о бесмислености рата и о краху тиранија. Песнички фокус је на малом јунаку, обичном човеку.

Спољашње везе[уреди]


Са других Викимедијиних пројеката :