Џуда Бенџамин

С Википедије, слободне енциклопедије
Џуда Бенџамин
Џуда Бенџамин
Пуно имеЏуда Филип Бенџамин
Датум рођења(1811-08-11)11. август 1811.
Место рођењаКристијанстед
 Америчка Девичанска Острва
Датум смрти6. мај 1884.(1884-05-06) (72 год.)
Место смртиПариз
 Француска

Џуда Бенџамин (енгл. Judah Benjamin; Кристијанстед, 11. август 1811 — Париз, 6. мај 1884) био је британско-амерички политичар, адвокат и члан владе Конфедерације.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Први Кабинет председника Џеферсона, 1861: Џуда Бенџамин, Стивен Малори, Кристофер Мемингер, Александер Стивенс, Лирој Поуп Вокер, Џеферсон Дејвис, Џон Реган и Роберт Тумбс.

Бенџамин је јеврејског порекла,[2] студирао је право на Јејлу 1825. Био је први Јеврејин изабрани амерички сенатор (1852-1860), где је бранио ропство. Именован је за Државног тужиоца Конфедерације Америчких Држава, касније је био министар рата и државни секретар од 1862.

Чврсто је подржавао Џеферсона Дејвиса и био је један од његових најближих сарадника. Као државни секретар, Бенџамин је покушао да издејствује признање Конфедерације од стране Британије и Француске; његови напори су били неуспешни. Када се председник Дејвис са кабинетом повукао из престонице Ричмонд почетком 1865, Бенџамин је побегао у Британију, где је успешно радио као адвокат. Био је ожењен са Натали и имали су једну ћерку. Умро је у Паризу.

Наслеђе и оцена[уреди | уреди извор]

Бенџамин је био први амерички сенатор који је исповедао јеврејску веру. Године 1845., Давид Ливи, рођен као Давид Ливи, први рођак Јуда Бенџаминовог оца, положио је заклетву за Флориду, али се одрекао јудаизма и на крају формално прешао у хришћанство.[3] Као одрасла особа, Бенџамин се оженио нејеврејком, није био члан синагоге и није учествовао у заједничким пословима. Ретко је јавно говорио о свом јеврејском пореклу, али га се није стидео. Неке од прича испричаних о Бенџамину који се дотичу ове теме потичу од рабина Исака Мајера Вајза,[4] који се позива на извор који наводи да је Бенџамин изговорио у синагоги у Сан Франциску на Јом кипур 1860. године, иако је отворено питање да ли се то догодило будући да није објављено у градским јеврејским новинама.[5] Један цитат из дебате у Сенату који је остао „део Бенџаминове легенде“, према Евансу, пратио је алузију сенатора са севера на Мојсија као ослободиоца робова, наговештавајући да је Бенџамин био „Израелац у египатској одећи“.[6] Претпоставља се да је Бенџамин одговорио: „Истина је да сам Јеврејин, и када су моји преци примали својих десет заповести из непосредне руке божанства, усред грмљавине и муња планине Синај, преци мог противника чували свиње у шумама Велике Британије“. Међутим, ова анегдота је вероватно апокрифна јер се иста размена између британског премијера Бенџамина Дизраелија (преобраћеног Јеврејина) и Данијела О’Конела одиграла у Доњем дому 1835.[7]

Едгар М. Кан, у свом чланку у часопису о боравку у Калифорнији 1860. године, написао је: „Бенџаминов живот је пример човекове одлучности да превазиђе готово непремостиве баријере кроз рад, упорност и интелигентну употребу изванредног мозга.[8] Овај сјај препознали су савременици; Саломон де Ротшилд је 1861. године сматрао Бенџамина „највећим умом“ у Северној Америци.[9] Ипак, према Миду, „био је одан донкихотовским ентузијазмима и понекад је био превише самоуверен у своје знање“.[10] Гинсбург је рекао о Бенџамину, „попео се до врха правне професије два пута у једном животу, на два континента, започевши свој први успон као сирови младић, а други као одбегли министар побеђене силе“.[11] Дејвис га је, након Бенџаминове смрти, сматрао најспособнијим чланом свог кабинета и рекао да је адвокатска послератна каријера у потпуности оправдала његово поверење у њега.[10]

Према Бруку, „у сваком добу, херојски мудрац се бори да избави Бенџамина из мрака — и увек не успева“.[12] Бенџамин није оставио мемоаре и уништио је своје личне папире, чиме је „задатак будућих истраживача и историчара био изузетно тежак и мукотрпан“.[13] Након његове смрти, о Бенџамину се ретко писало, за разлику од Дејвиса и других вођа Конфедерације. Делом је то било због тога што је Бењамин својим потенцијалним биографима ускратио изворни материјал, али га чак и Дејвис, у својим двотомним ратним мемоарима, помиње само два пута.[14] Еванс сугерише да, пошто је Дејвис писао књиге делом да би одбранио и обележио своје место у историји, за њега не би било карактеристично да придаје значај Бенџамину.[15] Дејвис је, усред послератних пословних борби, можда био незадовољан због Бенџаминовог успеха као адвоката, или се можда плашио да ће се против њих двојице поново изнети оптужбе о умешаности у Линколново убиство.[16] Брук се слаже да је Бенџаминов послератни успех, који је почео док је Дејвис лежао у затвору, а други Конфедерати се борили за опстанак, можда наљутио јужњаке, али наводи да је антисемитизам такође вероватно био фактор. „За чуваре сећања на Конфедерацију, Бенџамин је постао нека врста Јеврејина кућног љубимца, који је генерално игнорисан, али је онда излетео у згодним тренуцима да брани сегрегирани југ од оптужби за нетрпељивост.[12]

Они који су писали о јеврејској историји нису били вољни да величају робовласника и реаговали су на његову биографију са „срамитним ужасом”.[14] Ово је посебно било тако у две генерације након 1865. када је питање грађанског рата остало активно питање у америчкој политици.[14] Тек тридесетих година прошлог века Бенџамин је почео да се помиње као значајна личност у историји Сједињених Држава, и у хроници тамошњих Јевреја.[17] Ипак, Том Маунтин, у свом чланку о Бенџамину из 2009. године, истиче да је Бенџамин био поштован на југу као вођа побуњеничке акције током једног века након грађанског рата, и да су и они ученици основне школе са југа који нису могли да именују тренутног секретара државног у Вашингтону знали за Бенџамина.[18] Реформски рабин Даниел Полиш је 1988. године приметио да је Бенџамин „представљао значајну дилему током мог одрастања као Јеврејин и поносан сам на свој народ и његовом интензивном посвећеношћу идеалима либерализма и људске солидарности које сам нашао отелотвореним у покрету за грађанска права“.[19]

Берман препричава причу да је током грађанског рата Бенџамин био позван на Тору у синагоги Бет Ахаба у Ричмонду. Међутим, нема доказа за то, нити се Бенџаминово име појављује у било ком сачуваном запису о Јеврејима тог града. „Али, без обзира да ли је Бенџамин отворено практиковао јудаизам или је допринео јеврејским интересима, Јеврејима са југа, он је био симбол корелигиозног човека који је био човек међу људима“.[20] Према Евансу, „Бенџамин преживљава, како му је и била воља као: мрачна фигура у историји грађанског рата“.[21] Кан је приметио да је Бенџамин „отеловљен као најистакнутији говорник, правник и државник, без вршњака у решењима две највеће светске нације“.[8] Мид се питао да ли се Бенџаминов лик икада може у потпуности разумети.

Дела[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 130. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Judah P. Benjamin”. National Park Service. Приступљено 11. 05. 2013. 
  3. ^ Evans, стр. 47–48.
  4. ^ Evans, стр. 91–92.
  5. ^ Evans, стр. 94–95.
  6. ^ Evans, стр. 97.
  7. ^ Butler, стр. 434.
  8. ^ а б Kahn, стр. 158.
  9. ^ De Ville, стр. 82.
  10. ^ а б Meade 1939, стр. 478.
  11. ^ Ginsburg.
  12. ^ а б Brook, Daniel. „The Forgotten Confederate Jew”. Tablet Magazine. Приступљено 21. 5. 2014. 
  13. ^ Kahn, стр. 164.
  14. ^ а б в Evans, стр. xiii–xix.
  15. ^ Evans, стр. 386–387.
  16. ^ Evans, стр. 388–389.
  17. ^ Evans, стр. xiii.
  18. ^ Mountain, Tom (30. 1. 2009). „The Curious Case of Judah Benjamin”. The Jewish Advocate. стр. 7. 
  19. ^ Brook, Daniel. „The Forgotten Confederate Jew”. Tablet Magazine. Приступљено 21. 5. 2014. 
  20. ^ Berman, стр. 182.
  21. ^ Evans, стр. xii.

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џуда_Бенџамин&oldid=27570408”