Абдул Хамид II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Абдул Хамид II

Абдул Хамид II
Абдул Хамид II

Датум рођења 21. септембар 1842.
Место рођења Истанбул (Османско царство)
Датум смрти 10. фебруар 1918.
Место смрти Истанбул (Османско царство)
Период 31. август 187610. фебруар 1909.
Претходник/ци Мурат V
Наследник/ци Мехмед V
Порекло и породица
Династија Османлије

Абдул Хамид II (тур. İkinci Abdülhamit) (Цариград 21. септембар 184210. фебруар 1918), је био 34. турски султан. Владао је од 31. августа 1876. док није збачен са власти 10. фебруара 1909. године.

Био је последњи апсолутистички владар Османског царства. У својој земљи је познат и под именом Велики кан, а на западу је често називан „Црвени султан“ или „Проклети Абдул“ због масакра Јермена у Турској, који се одиграо током година његове владе. Збачен је са власти Младотурском револуцијом.

Абдул Хамид II је преузео власт у тешким тренуцима за Царство. Сталне побуне и тешка економска ситуација су још више ослабиле, и онако уздрману државу.

Султан Абдул Хамид II је отпочео изградњу палате Јилдиз Коск. Одмах по ступању на престо, дочекали су га нагомилани проблеми које је морао одмах решити. Од њега се очекивало да угуши устанак у Босни и Херцеговини. Овај устанак је био само увод у рат са Србијом и Црном Гором. У то време постојала је и стална опасност избијања устанка у Бугарској. 1877. године Русија је у овим дешавњима увидела своју шансу да се изађе на Средоземно море и зато је објавила рат Турској. Борбе су се водиле на Дунаву, Црном мору, Балкану, па чак и код Карса на самом Кавказу. На свим фронтовима су Турци доживели тешке поразе, чиме је и сам Истанбул постао угрожен. 31. јануара 1878. године дошло је до прекида ратних дејстава а одмах након тога склопљен је Сан Стефански мир, којим су Руси наметнули своје услове. Тим миром је Турска изгубила готово све своје европске поседе, а задржали су само Тракију до Једрена. Србија, Црна Гора и Румунија су добиле самосталност, Бугарска је добила широку аутономију, Турска се обавезала да ће извршити реформе у Босни и Херцеговини, а Добруџа и делови Јерменије су припали Русији и омогућен им је сталан пролаз преко Босфора, и у рату и миру. Велике силе су се успротивиле оваквим условима мира, па је на Берлинском Конгресу 1878. године, поништен мир из Сан Стефана.

За поништавање мира из Сан Стефана, посебно се залагала Велика Британија, која је за ту услугу учињену Турцима добила Кипар и могућност да под изговором завођења реда окупирају Египат и Судан.

Дана 21. јула 1905. покушан је атентат на Абдул Хамида II, приликом његовог редовног одласка у џамију, што је он чинио сваког петка. Ова његова устаљена навика, омогућила је јерменским сепаратистима, предвођеним белгијским анархистима Едвардом Жорисом и Кристофером Микелијаном да покушају атентат аутомобилом бомбом. Они су повезали сатни механизам на 80 kg експлозива и то све сместили у аутомобил. Да би појачали ефекат експлозије додали су 20 kg малих комада гвожђа, који би послужили као шрапнели. Они су недељама проучавали султанове навике, и одредили да султан раздаљину од изласка из аутомобила до првих степеника џамије пређе за 102 секунде, па су прма томе и темпирали бомбу. Игром случаја султан је тога дана застао да поразговара са неким, па се у тренутку експлозије није нашао на месту на којем су атентатори планирали да ће бити. У експлозији је погинуло 26 људи а рањено их је 58, а и уништено је 17 аутомобила и 20 кућа. Султан је прошао без огреботине.

Султан Абдул Хамид II је завео своју страховладу, отпочео је прогон Јермена, а становништво је било застрашено од стране потказивача и шпијуна. Супротно великим европским силама као сто су: Велика Британија, Француска, Аустроугарска, које су покушавале да докрајче Османско царство, Немачка под царем Вилхелмом II поможе Турцима да ојачају своје Царство и наново организују своју, већ јако ослабљену армију. Због општег незадовољства према султану, противници Абдулхамида II су створили 1908. године опозициону партију „Младотурака“, чији је вођа био Енвер-паша.

Лета 1908. незадовољство народа је достигло врхунац. То је довело до револуције, којом је Султан Абдул Хамид II свргнут са власти 24. августа 1908. године. Преминуо је 1918. године у затвору у Истанбулу.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Абдул Хамид II



Претходник:
Мурат V
Списак султана Османског царства Наследник:
Мехмед V
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}