Адам Петровић

адам петровић
Адам Петровић Гигац
Лични подаци
Датум рођења	(1913-04-17)17. април 1913.
Место рођења	Велики Градац, код Глине, Аустроугарска
Датум смрти	8. јун 1984.(1984-06-08) (71 год.)
Место смрти	Загреб, СР Хрватска, СФР Југославија
Професија	земљорадник
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Чин	капетан 1. класе
Херој
Народни херој од	24. јула 1953.
Одликовања	Орден заслуга за народ са сребрним венцем

Адам Петровић Гигац (Велики Градац, код Глине, 17. април 1913 — Загреб, 8. јун 1984) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 17. априлa 1913. године у селу Велики Градац у околици Глине. Потиче из сиромашне сељачке породице. Као дете остао је без оца и мајке, па је живио с дедом, баком и стричевом дванаестерочланом породицом. Како је морао чувати стоку, једва је успео завршити три разреда основне школе. С 13 година одлази од куће, и запошљава се на пилани у Додушима. Скраћени војни рок од девет месеци служи 1937. године у Призрену. Враћа се у село, где на три јутра земље заснива породицу, али га сиромаштво тера на посао сезонског радника и надничара.

Априла 1941. године, док у Сиску борави у резерви, сазнаје о злочиначкој усташкој организацији, доживљава расуло старе југословенске војске и с мађарске границе преко Дарувара, Грубишног Поља и Сиска успева да дође до Петриње, где му „Мачекова заштита“ одузима војну опрему и оружје. Из притвора у Петрињи, је побегао и преко Банског Грабовца дошао у село.

Како су усташе још пре устанка започеле да врше злочине над српским народом Баније, Гигац се склонио у оближњу шуму Анђелина коса, и као многи други мушкарци, је тек повремено навраћао кући. Пре акције партизана Васиља Гаћеше на непријатељско упориште Бански Грабовац, 23. јулa 1941. године, Петровић учествује у одбрани свога села од усташких напада. 10. августа 1941, када Васиљ Гаћеша с групом устаника пролази кроз његово село, Адам ступа у Гаћешин партизански одред.

Гигац се истакао већ у првим акцијама, тако да је у борбама с усташама код села Маје заробио карабин с 60 метака. У октобру 1941, постаје десетар. Три пута учествује у борби с усташама на Зрину; посебно је запажена његова смелост као командира вода у нападу на усташку посаду у Додошима, где на челу групе бомбаша уништава велику групу усташа која је дошла да убија и пљачка у селу. Убацивши бомбе у једну кућу, ускаче у њу и убија двојицу познатих крвника. Следи напад на жандармеријску станицу у Краљевчанима у којем има задатак да нападне општинску зграду коју је чувало неколико стражара. Гигац је упао у зграду и убио двојицу непријатељских војника, па из ње успео да изнесе две пушке, 3 писаће машине и други канцеларијски материјал. Као вода бомбашке групе, Петровић је изненадно упао у жељезничку станицу Бачуга, где је убио 6 усташа, а петорицу заробио. Затим упада у просторије петрињског водовода, претходно убијајући стражаре, и заробљава 13 домобрана, двојицу усташа, и заплењује 11 пушака и пушкомитраљез.

У Комунистичку партију Југославије је примљен 17. априлa 1942. године. На цести Нови — Крупа, Адам је показао особиту смелост и јунаштво кад с једним борцем претрчава брисани простор и долази до самог усташко-домобранског утврђења. Док је група бораца с разних страна пуцала на утврђење, Гигац се одједном појавио пред непријатељском посадом, рекавши им да су опкољени и да се предају. Видевши га пред собом, тако сигурна, показали су бијелу марамицу: 50 домобрана и усташа је заробљено, са свом ратном спремом. Од тада, Гигац као командир Прве чете Првог батаљона Првог банијског партизанског одреда учествује у низу акција.

Како је усташко-домобранска посада у Банском Грабовцу била велика препрека у ширењу слободног подручја, командир Адам Петровић преобукао је два вода партизана у домобранске униформе и ушао од села Бачуге у ово снажно утврђење. Тада је заробио 60 усташа и домобрана, са свом ратном спремом. Због близине других непријатељских упоришта, Гигцу није успело да уништи бункер и зграду Соколског дома у којем је непријатељ био утврђен, али је то учинио већ тога дана навечер, с десетином партизана.

У Равном Рашћу сам улази у зграду непријатељског утврђења, рукама хвата стражара и заробљава 27 домобрана и усташа. Следе акције оперативног официра Адама у Штабу Трећег батаљона Шеснаесте банијске удране бригаде Седме банијске дивизије, на Хрватском Чунтићу и на Лебреници, изнад Босанског Новог, где заробљава 200 домобрана и усташа, и 3 Немца с већом количином оружја и муниције. У борбама Седме банијске дивизије, од Класнића и Брубња, Адам води успутне борбе до Прозора, а затим учествује у свим биткама с немачким, усташким и четничким снагама у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви. Велики јунак Баније сведок је и страдања свог народа који је био на путу с дивизијом.

После повратка на Банију, Гигац је командант батаљона у Другој бригади Седме банијске дивизије. Учествује у свакодневним акцијама дивизије, а посебно јунаштво показује у борби марта 1944. код Шареног моста, близу Костајнице. Пузећи је дошао на двадесетак метара од двојице немачких официра, као претходнице, и успео да их убије. Међутим, у брзом налету Черкеза је тешко рањен. Остао је сам, тешко рањен. Имао је само револвер с два метка. Откочио га је, с намером да се убије ако би пошли према њему. Није им хтио пасти жив у руке. Кад је чуо речи другова, знао је да је спашен. Отпремљен је у партизанску болницу, у село Жировац. Иако још незацељених рана, после свега 15 дана лечења, отишао је у батаљон. Поновно је рањен код Суње, у селу Мала Градуша, и отпремљен у партизанску болницу Дебело брдо, код Брестика, а онда у ослобођену Глину, где му је нога ампутирана. Тако је Адам Петровић морао да се заувек опрости од свог батаљона. До краја рата активно ради у Опшинском народноослободилачком одбору Мали Градац.

После ослобођења ради у друштвено-политичким организацијама општине и котара Глина. Био је члан Општинског комитета СК у Глини и председник општинског одбора СУБНОР-а и резервних војних старешина. Умро је 8. јуна 1984. године и сахрањен је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 24. јулa 1953. године.

Занимљивости

Упад Петровићеве групе партизана у утврђење Бански Грабовац послужио је Антуну Врдољаку у филму „У гори расте зелен бор“ из 1971. године. По узору на овај догађај, у филму су се борци Дикановог (Борис Дворник) партизанског одреда такође преобукли у домобране и тако несметано ушли у утврђење, јер нападом споља никад не би успели да га освоје. После тога су савладали посаду и уништили утврђење експлозивом.

Литература

• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.