Аждаја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Представа аждаје у словенској митологији

Аждаја или аждаха је митолошко биће које представља огромну крилату змију с непарним бројем глава, рјеђе са двије.

У предањима се најчешће спомињу троглаве аждаје, са четири кратке ноге и крилима као у слијепог миша. Из отворених чељусти излази им модар пламен; грозно ричу и имају страшан поглед, љуте су, прождрљиве и незасите. Настају од змија које преживе тридесет или сто година, или од оних које прождеру другу змију. Станују у пећинама или планинским језерима, одакле су, по причама из неких крајева, излазиле и гутале стоку. Аждаја у језеру под Тројановим градом прождирала је сваки дан по једну дјевојку, коју су јој људи били дужни жртвовати. Кад је дошао ред да се жртвује краљева ћерка, она прими хришћанство, а Свети Ђорђе је спаси од смрти тако што је копљем пробо аждају. Милош Обилић је хтио да подигне манастир у Браничеву, али у сну му се јави Свети Ђорђе и рече му да ће у томе успјети тек кад погуби аждају испод града Голупца. Обилић јој је одсјекао све три главе, те изградио манастир Туман.[1]

По вјеровању из Срема, аждаје су летјеле у густим и страшним облацима, одакле су бљувале град по усјевима. Против њих су се борили посебни људи звани облачари, који су штитили поља свога села од града.[2]

Назив аждаја потиче од персијског аждаха, а у српски је дошао вјероватно посредством турског.[1] У старим иранским текстовима и иранском фолклору, aždahā је представљала разне врсте змијоликих, већином дивовских чудовишта, која живе у ваздуху, на земљи или у мору. Понекад су повезивана са одређеним природним појавама, нарочито са кишом и помрачењем сунца. Ријеч aždahā настала је од израза aži dahāka, гдје aži значи „змија“, док је значење епитета dahāka нејасно.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Петар Ж. Петровић (1970). „Аждаја“. ред. Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић. Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
  2. ^ Никита Ильич Толстой, Светлана Михайловна Толстая (1981). „Заметки по славянскому язычеству (5): Защита от града в Драгачеве и других сербских зонах“. ред. Никита Ильич Толстой. Обряд. Текст. Славянский и балканский фольклор. 3. Москва: Наука. стр. 107.
  3. ^ P. O. Skjærvø, Dj. Khaleghi-Motlagh, J. R. Russell (1987). „Aždahā“. Encyclopædia Iranica.

Види још[уреди]