Акценат (лингвистика)

Акценат у лингвистици је начин изговора својствен одређеном појединцу, локацији или нацији.

Акценат (нагласак)

Често се у речи поједини гласови (увек самогласници) истичу снагом и висином (тј. јачином и тоном) од осталих гласова. Ово истицање (наглашавање) назива се акценат. Слог у коме се налази овај наглашени самогласник назива се акцентовани слог.

Од акцента речи често зависи и њено значење. Примери речи истог облика којима различит акценат даје различито значење:

• град (временска непогода) и град (велико насељено место),
• дуга (природна појава после кише) и дуга (придев у женском роду),
• сала (множина именице сало), и сала (дворана),
• купити (скупљати), и купити (узети за новац), итд.
• лук (и стрела) и лук (поврће)

Подела акцената

Наш стандардни акценат заснива се на систему новоштокавских говора - четири акцента и неакцентовани квантитети. Од четири акцента два су кратки а два дуги. По природи су двојаки: једни су силазног а други узлазног карактера, па се зато и зову:

• краткосилазни,
• дугосилазни,
• краткоузлазни,
• дугоузлазни.

Акценти се означавају на следећи начин:

• краткосилазни: ‶a
• дугосилазни: ⁀a
• краткоузлазни: ̀а
• дугоузлазни: ́а

Напомена

Не треба мешати знак за дугосилазни акценат и угласти знак дужине (циркумфлекс) који изгледа као обрнуто латиничко слово v (^) изнад продуженог самогласника. Више о томе у правопису.

Послеакценатска дужина

• Ненаглашени слогови могу бити такође дуги и кратки.
• Ненаглашене дужине могу бити на било ком слогу иза акцента, а испред акцента их нема, а означавају се цртом изнад самогласника у продуженом слогу: ā.

Место акцента у речи

Наглашене једносложне речи могу имати само силазни акценат, било кратки или дуги: па̏с, ја̑з, га̏д, гла̑д итд. С изузетком неких сложених и страних речи, нагласак никад није на последњем слогу: ба̏ба, ж̀ена, ма̑јка, к̀олено, ̀уздāрје итд. Акценти унутрашњих слогова у речи могу бити само узлазни.

Проклитике

Речи које се изговарају заједно са наредном речју, чинећи с њом акценатску целину, називају се проклитике.

Енклитике

Енклитике чине изговорну целину с претходом речју и наслањају се на њу (ПИТА те, ЗАШТО си).

Додатна литература

• Bragg, Melvyn (2003). The Adventure of English, 500AD to 2000: The Biography of a Language. London: Hodder & Stoughton. ISBN 0-340-82991-5. 
• Giles, H., & Coupland, N. (1991). Language: Contexts and consequences. Buckingham, UK: Open University Press.
• Lindemann, S. (2003). Koreans, Chinese or Indians? Attitudes and ideologies about non-native English speakers in the United States. Journal of Sociolinguistics, 7, 348–364.
• Lindemann, S. (2005). Who speaks “broken English”? US undergraduates’ perception of non-native English. International Journal of Applied Linguistics, 15, 187–212.
• Milroy, James; and Lesley Milroy (2005). Authority in Language: Investigating Standard English (3rd ed.). London: Routledge. ISBN 0-415-17413-9. 
• Moyer, A. (1999). Ultimate attainment in L2 phonology: The critical factors of age, motivation and instruction. Studies in Second Language Acquisition, 21, 81–108.
• Scovel, T. (1988). A time to speak: A psycholinguistic inquiry into the critical period for human speech. Cambridge, England: Newbury House.
• Wated, G., & Sanchez, J. I. (2006). The role of accent as a work stressor on attitudinal and health-related work outcomes. International Journal of Stress Management, 13, 329–350.
• Wells, J C. 1982. Accents of English. (3 volumes). Cambridge: Cambridge University Press.