Акценат (лингвистика)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Акценат у лингвистици је начин изговора својствен одређеном појединцу, локацији или нацији.[1]

Акценат (нагласак)[уреди]

Често се у речи поједини гласови (увек самогласници) истичу снагом и висином (тј. јачином и тоном) од осталих гласова. Ово истицање (наглашавање) назива се акценат. Слог у коме се налази овај наглашени самогласник назива се акцентовани слог.

Од акцента речи често зависи и њено значење. Примери речи истог облика којима различит акценат даје различито значење:

  • град (падавина) и град (велико насељено место),
  • дуга (природна појава после кише) и дуга (придев у женском роду),
  • сала (множина именице сало), и сала (дворана),
  • купити (скупљати), и купити (узети за новац),
  • лук (и стрела) и лук (поврће),
  • калуђерица (и монахиња) и Калуђерица (насеље),
  • Божић (презиме) и Божић (празник),
  • Медаковић (презиме) и Медаковић (насеље),
  • језик (говорни орган) и језик (систем гласова) итд.

Примери:

Организовали су велики породични скуп кад је неко купио веома скуп поклон.
Пут је кос када је певала птица кос.
Када нам је када потребна?
За седам дана ја седам на столицу.
Чим је машина завршила, Машина мама је дошла.
Кад нам се радио покварио, тата је вредно радио.
Ђак четвртак је ишао у 4. разред, у четвртак.
Ђак петак је ишао у 5. разред, у петак.
У пролеће пролеће птица.
Младунче кошуте се зове лане кад уместо „прошле године“ кажемо и „лане“.
Дечаци су седели крај пута кад је очишћен цео крај.
Људи седе за сто кад је деда имао сто година.

Има различитих речи које се исто пишу, а само разлика у дужини акцентованог слога говори нам о ком је значењу реч:

скУп → математички појам елемената, именица
скУУп → придев (супротно од јефтин)

кОс → придев у значењу нагнут
кООс → врста птице, именица

кАда → прилог за време
кААда → посуда за купање, именица

сЕдам → онај у математици, број
сЕЕдам → 1. лице једнине глагола „седати“ у презенту, глагол

мАшина → предмет који пере веш или судове, именица
МААшина → присвојни придев направљен од имена Маша у женском роду

рАдио → врста уређаја, именица
рААдио → радни глаголски придев глагола радити у мушком роду, глагол

четвРтак → ђак 4. разреда, именица
четвРРтак → 4. дан у недељи, именица

пЕтак → ђак 5. разреда, именица
пЕЕтак → 5. дан у недељи, именица

пролЕће → годишње доба, именица
пролЕЕће → 3. лице једнине глагола „пролетјети“ у презенту, глагол

лАне → врста животиње, именица
лААне → прошле године, лани, прилог

крАј → предлог у значењу поред
крААј → део града, завршетак, именица

стО → део намештаја, именица
стОО → онај у математици, број

Подела акцената[уреди]

Наш стандардни акценат заснива се на систему новоштокавских говора - четири акцента и неакцентовани квантитети. Од четири акцента два су кратки а два дуги. По природи су двојаки: једни су силазног а други узлазног карактера, па се зато и зову:

  • краткосилазни,
  • дугосилазни,
  • краткоузлазни,
  • дугоузлазни.

Акценти се означавају на следећи начин:

  • краткосилазни: ä (¨ а )
  • дугосилазни: ȃ ( ⁀a )
  • краткоузлазни: à ( ̀а)
  • дугоузлазни: á ( ́а)

Напомена[уреди]

Не треба мешати знак за дугосилазни акценат и угласти знак дужине (циркумфлекс) који изгледа као обрнуто латиничко слово v (^) изнад продуженог самогласника. Више о томе у правопису[2][3].

Послеакценатска дужина[уреди]

  • Ненаглашени слогови могу бити такође дуги и кратки.
  • Ненаглашене дужине могу бити на било ком слогу иза акцента, а испред акцента их нема, а означавају се цртом изнад самогласника у продуженом слогу: ā.

Место акцента у речи[уреди]

Наглашене једносложне речи могу имати само силазни акценат, било кратки или дуги: па̏с, ја̑з, га̏д, гла̑д итд. С изузетком неких сложених и страних речи, нагласак никад није на последњем слогу: ба̏ба, ж̀ена, ма̑јка, к̀олено, ̀уздāрје итд. Акценти унутрашњих слогова у речи могу бити само узлазни.

Проклитике[уреди]

Речи које се изговарају заједно са наредном речју, чинећи с њом акценатску целину, називају се проклитике.

Енклитике[уреди]

Енклитике чине изговорну целину с претходом речју и наслањају се на њу (ПИТА те, ЗАШТО си).

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Bragg, Melvyn (2003). The Adventure of English, 500AD to 2000: The Biography of a Language. London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-82991-2. 
  • Giles, H., & Coupland, N. (1991). Language: Contexts and consequences. Buckingham, UK: Open University Press.
  • Lindemann, S. (2003). Koreans, Chinese or Indians? Attitudes and ideologies about non-native English speakers in the United States. Journal of Sociolinguistics, 7, 348–364.
  • Lindemann, S. (2005). Who speaks “broken English”? US undergraduates’ perception of non-native English. International Journal of Applied Linguistics, 15, 187–212.
  • Milroy, James; and Lesley Milroy (2005). Authority in Language: Investigating Standard English (3rd ed.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-17413-8. 
  • Moyer, A. (1999). Ultimate attainment in L2 phonology: The critical factors of age, motivation and instruction. Studies in Second Language Acquisition, 21, 81–108.
  • Scovel, T. (1988). A time to speak: A psycholinguistic inquiry into the critical period for human speech. Cambridge, England: Newbury House.
  • Wated, G., & Sanchez, J. I. (2006). The role of accent as a work stressor on attitudinal and health-related work outcomes. International Journal of Stress Management, 13, 329–350.
  • Wells, J C. 1982. Accents of English. (3 volumes). Cambridge: Cambridge University Press.