Акценат (лингвистика)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Акценат у лингвистици је начин изговора својствен одређеном појединцу, локацији или нацији.[1]

Акценат (нагласак)[уреди]

Често се у речи поједини гласови (увек самогласници) истичу снагом и висином (тј. јачином и тоном) од осталих гласова. Ово истицање (наглашавање) назива се акценат. Слог у коме се налази овај наглашени самогласник назива се акцентовани слог.

Од акцента речи често зависи и њено значење. Примери речи истог облика којима различит акценат даје различито значење:

  • град (временска непогода) и град (велико насељено место),
  • дуга (природна појава после кише) и дуга (придев у женском роду),
  • сала (множина именице сало), и сала (дворана),
  • купити (скупљати), и купити (узети за новац), итд.
  • лук (и стрела) и лук (поврће)
Подела акцената[уреди]

Наш стандардни акценат заснива се на систему новоштокавских говора - четири акцента и неакцентовани квантитети. Од четири акцента два су кратки а два дуги. По природи су двојаки: једни су силазног а други узлазног карактера, па се зато и зову:

  • краткосилазни,
  • дугосилазни,
  • краткоузлазни,
  • дугоузлазни.

Акценти се означавају на следећи начин:

  • краткосилазни: ȁ ( ‶a )
  • дугосилазни: ȃ ( ⁀a )
  • краткоузлазни: à ( ̀а)
  • дугоузлазни: á ( ́а)

Напомена[уреди]

Не треба мешати знак за дугосилазни акценат и угласти знак дужине (циркумфлекс) који изгледа као обрнуто латиничко слово v (^) изнад продуженог самогласника. Више о томе у правопису[2][3].

Послеакценатска дужина[уреди]

  • Ненаглашени слогови могу бити такође дуги и кратки.
  • Ненаглашене дужине могу бити на било ком слогу иза акцента, а испред акцента их нема, а означавају се цртом изнад самогласника у продуженом слогу: ā.

Место акцента у речи[уреди]

Наглашене једносложне речи могу имати само силазни акценат, било кратки или дуги: па̏с, ја̑з, га̏д, гла̑д итд. С изузетком неких сложених и страних речи, нагласак никад није на последњем слогу: ба̏ба, ж̀ена, ма̑јка, к̀олено, ̀уздāрје итд. Акценти унутрашњих слогова у речи могу бити само узлазни.

Проклитике[уреди]

Речи које се изговарају заједно са наредном речју, чинећи с њом акценатску целину, називају се проклитике.

Енклитике[уреди]

Енклитике чине изговорну целину с претходом речју и наслањају се на њу (ПИТА те, ЗАШТО си).

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Bragg, Melvyn (2003). The Adventure of English, 500AD to 2000: The Biography of a Language. London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-82991-2. 
  • Giles, H., & Coupland, N. (1991). Language: Contexts and consequences. Buckingham, UK: Open University Press.
  • Lindemann, S. (2003). Koreans, Chinese or Indians? Attitudes and ideologies about non-native English speakers in the United States. Journal of Sociolinguistics, 7, 348–364.
  • Lindemann, S. (2005). Who speaks “broken English”? US undergraduates’ perception of non-native English. International Journal of Applied Linguistics, 15, 187–212.
  • Milroy, James; and Lesley Milroy (2005). Authority in Language: Investigating Standard English (3rd ed.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-17413-8. 
  • Moyer, A. (1999). Ultimate attainment in L2 phonology: The critical factors of age, motivation and instruction. Studies in Second Language Acquisition, 21, 81–108.
  • Scovel, T. (1988). A time to speak: A psycholinguistic inquiry into the critical period for human speech. Cambridge, England: Newbury House.
  • Wated, G., & Sanchez, J. I. (2006). The role of accent as a work stressor on attitudinal and health-related work outcomes. International Journal of Stress Management, 13, 329–350.
  • Wells, J C. 1982. Accents of English. (3 volumes). Cambridge: Cambridge University Press.