Алан Хоџкин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Алан Хоџкин

Alan Lloyd Hodgkin nobel.jpg

Општи подаци
Датум рођења 5. фебруар 1914.
Место рођења Банбери
Датум смрти 20. децембар 1998.
Место смрти Кембриџ
Рад

Алан Лојд Хоџкин (енгл. Alan Lloyd Hodgkin; Банбери, 5. фебруар 1914Кембриџ, 20. децембар 1998) је био британски физиолог и биофизичар који је 1963. добио Нобелову награду и Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са Ендруом Хакслијем за истраживање живчаних акцијских потенцијала. Хоџкин и Хаксли поделили су те године награду са Џоном Еклесом, који је добио Нобелову награду за своје истраживање синапсе. Хочкинова и Хукслејева открића навела су их да поставе хипотезу о јонским каналима, која је потврђена неколико деценија касније.

Нобелова награда[уреди]

Физиолог и биофизичар Хочкин је, заједно са Андрју Хукслејем и Џоном Еклсом, добио Нобелову награду за физиологију или медицину за открића хемијских процеса одговорних за пролаз импулса дуж појединачних нервних влакана.

Рана истраживања[уреди]

Након истраживања радара (1939—1945) за Британску армију, он се укључио у истраживања на Кембриџу, где је радио заједно са својим учеником Хукслијем на мерењу електричног и хемијског понашања појединачних нервних влакана.

Они су екпериментисали са убацивањем микроелектрода у дугачка нервна влакна (конкретно су користили хоботницу). Њихови резултати су показали да је електрични потенцијал влакна током кондукције већи у односу на потенцијал за време стања мировања. Њихови налази су били супротни прихваћеној теорији која је предвиђала пропаст мембрана приликом провођења импулса.

Хочкин је открио да активност нервног влакна зависи од чињенице да велика концентрација јона калијума (јон који носи електрични импулсе) се задржава у влакну, док се велика концентрација јона натријума налази у непосредном окружењу. Њихови експерименти су показали да мембрана нерва допушта само калијуму да уђе у влакно за време мировања али допушта и натријуму (сода) да уђе онда када је влакно узурпирано.

Важност открића[уреди]

Њихова открића су схваћена тек десетак година након експеримената. Већина савремених лекова и достигнућа у модерној фармацији се заснива на овоме. Хочкинс је био истраживач за Краљевско друштво од 1952, а 1964. је написао рад „Кондукција нервног импулса“.