Ала (митологија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили Аланин, погледајте чланак Аланин.

Ала[1] је по предању балканских народа демонско, крилато биће, а понекад је и антропоморфно.

Веровало се да може постати преобраћањем од змије старије од сто година или од мртваца, као и да има способност метаморфозе. По народном предању, појављује се с треском, севањем, а уме и да води облаке и град на летину. Уз то се веровало и да је прождрљива, ненасита, као и да је људождер. Једна од особина овог створења је и да жеђ најрадије утољава људском крвљу. Уз то се веровало и да се меша у судбину људи и контактира с њима. По предању, води породичан живот.

У народној књижевности најчешће се уграђује у фабулу предања. У предањима крштава дете сиромашном човеку, али пружајући гостопримство поједе и кумче и куму која прекрши имплицитни закон тајне и ћутања и увреди алу речима као што су: „Како ћу да ручам кумо, кад те видех како си сикнула своју главу па је биштеш, а на себе турила коњску?"[2].

У бајкама је приказана као добронамернија него у предањима и спада у свет чудесних помагача, који награђују за добро дело а кажњавају за зло.[3]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Радмила Пешић и Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Вук Караџић, Београд, 1984., стр. 11-12
  2. ^ Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, СЕЗ, XLI, 1927., бр. 115
  3. ^ Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијетке, Београд, 1928., стр. бр. 36, „Како су радиле онако су и прошле“.

Даље читање[уреди]