Албанизација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Албанизација је термин који се користи за описивање језичке или културне асимилације неалбанског становништва на албански језик и албанску културу. Основни циљ албанизације је стварање Велике Албаније која би садашње границе Албаније проширила на делове територија суседних држава Србије, Грчке, Македоније и Црне Горе.

Албанизација на Косову и Метохију[уреди]

Албанизација се најдуже и најсистематичније спроводи на територији Косова и Метохије почев од 17. века па све до данашњих дана. [1] [2] Албанизација Срба на Косову и Метохији од 17. до почетка 20. века последица је исламизације. Поисламљени Срби на овом простору су након примања нове вере били упућени на брачне, социјалне и културолошке везе са јединим муслиманима у области-Албанцима. Поисламљени Срби тако су примани у фисове, примали албански језик и обичаје и потпуно се утапали у албански етнос. За разлику од поисламљених Срба у Босни и Херцеговини који су задржавали језик и део обичаја, исламизовани Срби су на Косову и Метохији поред вере мењали и етникум. Изузетак од овог првила су само Горанци који су упркос исламизацији задржали језик и обичаје.[3]

У пописима спровођеним у бившој СФРЈ, многи Роми, Турци, Муслимани, Горанци и други народи муслиманске вероисповести су регистрована као албанци, и идентификовали их са муслиманском културом албанског становништва, за разлику од хришћанског наслеђа Срба. Исти принцип се такође примењивао и на пописима Рома, Турака, Муслимана и др. муслиманских народа у Македонији [4]

Албанизација Срба[уреди]

Термин Арнаути или Арнауташи етнографи користе да означе албанизоване Србе (већином током 18. и 19. века). Срби су најпре прошли процес исламизације а након тога процес албанизације.[5][6]

У 19. веку, писац Бранислав Нушић је забележио да је Срби потурице (конвертити у ислам) из Ораховца почињу да говоре албански и жене Албанке. Хаџи-Васиљевић приликом посете Ораховцу током Првог светског рата, тврди да није могао да разликује православне и исламизиране и албанизоване Србе. Говорили су српски језик, носили исте ношње.

Значајан допринос албанизацији Срба на КиМ дао је и Јосип Броз и његова КПЈ када су позвали 300.000 [7] Албанаца из Албаније да се населе на Косову и Метохији и привремено забранили [8] Србима који су прогнани за време Другог светског рата привремено је забрањено да се врате у своје домове на овом простору. [7]

Албанизација у Албанији[уреди]

Током диктатуре краља Зогуа и комунистичког режима Енвера Хоџе, влада Албаније охрабрује албанизацију Грка у јужној Албанији, одноно Северном Епиру. Под краљем Зогуом, грчка села претрпела су тешку репресију, укључујући присилно затварање школа на грчком језику 1933.-1934. и присиљавање грчких православних манастира да прихвате ментално болесне логораше“ и „С друге стране, код Хоџе било је драконских мера како би се умсто грчке историје предавала албанска историје у школама.[9]

1967. године Албанска партија рада Енвера Хоџе је почела кампању организованог искорењивања религије. Током те кампање уништене су многе цркве и богомоље, забрањен је грчки језик и грчке књиге због својих верских тема или оријентације. Антирелигијска кампања је била само један елемент у широј „идеолошкој културној револуцији Енвера Хоџе“ која је започета 1966. године. [10]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ B. Allen, "Why Kosovo? The Anatomy of a Needless War", in Canadian Centre for Policy Alternatives, 1999
  2. ^ Ruža Petrović, Marina Blagoǰević, & Miloš Macura, The migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija: results of the survey conducted in 1985-1986, Serbian Academy of Sciences and Arts, 1992, accessed 4 Sep 2010
  3. ^ [Projekat Rastko Gracanica] Jovan Hadzi Vasiljevic: Muslimani nase krvi u Juznoj Srbiji (1924)
  4. ^ G. Lederer, "Contemporary Islam in East Europe", in Central Asian Survey, NATO International Academy, 2000
  5. ^ Müller (2005), стр. 183-208.
  6. ^ Duijzings (2000), стр. 73.
  7. ^ а б Liotta 1999, стране 101
  8. ^ Sremac 1999, стране 43
  9. ^ Winnifrith 2002, стране 139
  10. ^ Таня Мангалакова. „Нашенците в Косово и Албания", НИБА Консулт, 2009

Литература[уреди]