Александар Дероко
-
- За остале употребе, погледајте чланак Дероко.
| Александар Дероко | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 16. септембар 1894. |
| Место рођења: | Београд (Краљевина Србија) |
| Датум смрти: | 30. новембар 1988. |
| Место смрти: | Београд (СФРЈ) |
Александар Дероко (4/16. септембар 1894 — 30. новембар 1988) је био српски архитекта и писац многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског Универзитета и члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.
Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни.
Садржај |
[уреди] Живот
У Београду је матурирао и уписао Технички факултет. Почетак Првог светског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.
[уреди] Архитектура
По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу, Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу[1].
Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма светог Саве са којим је победио на конкурсу; изградња тог храма се данас приводи крају. Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Философском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.
На Архитектонском факултету у Београду, Дероко је био редован професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване[1]. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.
На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке[1].
[уреди] Друге области
Александар Дероко је био један од првих свестраних спортиста у Србији. На пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба 1911., освојио је златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000 m низводно слободним стилом. Истовремено се бавио и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Са моделима своје конструкције учествовао у такмичењима која су 1910-12 организовали први млади моделари у Србији. Та љубав према једрилицама и ваздухопловству га је одвела да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота.
[уреди] Дела
[уреди] Архитектонска
- Храм светог Саве у Београду, са Богданом Несторовићем
- Богословски интернат у Београду тзв. Богословију, заједно са Петром Анагностијем
- Споменик косовским Јунацима на Косову пољу
- Конак у манастиру Жичи
- Епархијски конак у Нишу, заједно са Петром Анагностијем
- Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву
- Капела Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип
- Многе цркве
[уреди] Писана
- „Народно неимарство“ - I том 1939, II том 1940.
- „Средњовековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори“ 1950.
- „Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији“ 1953.
- „Римски споменици у Ђердапу“ 1959.
- „Архитектура старог века“ 1962.
- „Medieval Castles on the Danube“ („Средњовековни градови на Дунаву“) 1964.
- „Света гора“ 1967.
- „Атос“ 1967.
- „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ 1983.
[уреди] Референце
[уреди] Литература
- Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
