Александар Цинцар-Марковић
| Александар Цинцар-Марковић | |
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 1889. |
| Место рођења | Београд (Краљевина Србија) |
| Датум смрти | 1952. |
| Место смрти | Београд (ФНРЈ) |
уреди  |
|
др Александар Цинцар-Марковић (1889 — 1952), био је српски дипломата и министар спољних послова Краљевине Југославије од 5. фебруара 1939. до 27. марта 1941.
Садржај |
[уреди] Породица и рани живот
Др Александар Цинцар-Марковић рођен је у Београду 1889. године. Отац, пуковник Марко К. Цинцар-Марковић, командант целокупне жандармерије Србије брат је генерала Димитрија Цинцар-Марковића, председника министарског савета (владе) Краљевине Србије и син пуковника Константина - Косте Цинцар-Марковића, шабачког окружног начелника, усвојеника госпође Томаније Обреновић, кћерке лозничког војводе Антонија Богићевића и жене господара Јеврема Обреновића, a унук Цинцар-Марка Костића (1777 — 1822), војводе сокоског и кнеза шабачке посавине, родоначелника Цинцар-Марковића[1]. Александар Цинцар-Марковић је имао брата Љубомира Цинцар-Марковића питомца Војне академије [2] и сестре Јелицу и Зору.
Основну школу и Прву мушку гимназију завршио је у Београду [3]. Студирао је права у Фрајбургу и Берлину, где је и дипломирао 1911. Докторирао је у Француској.
Као резервни пешадијски официр учествовао је у ратовима у првим борбеним јединицама 1912-1918..
Био је ожењен Идалијом Зервос, Гркињом. Није имао деце.
[уреди] Кретање у служби
Секретар у Министарству иностраних дела од краја 1918. На конференцији мира у Паризу био је члан Секретаријата делегације Краљевине СХС, секретар Николе Пашића. Члан и генерални секретар делегације Краљевине СХС у Рапалу 1920. и Санти Маргарити 1922.
Цинцар-Марковић је био конзул Краљевине СХС у Задру од јуна 1921. Конзул у Трсту. Први секретар, потом саветник посланства у Тирани од јула 1923. до маја 1925. Шеф Балканског осека у Министарству иностраних дела 1925-1926. Отправник послова у Будимпешти од јуна 1926. Затим од јесени 1926. постаје саветник посланства у Паризу. Потом, саветник посланства у Софији од маја 1927. године. Цинцар-Марковић борави на месту саветника посланства у Бечу од августа 1928. Такође је био саветник посланства у Паризу од 1930.
[уреди] Посланик у Софији и Берлину
Посланик Краљевине Југославије у Софији 1934-1935., где је војни аташе био генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.
Посланик Краљевине Југославије у Берлину 1935-1939. године.
[уреди] Министар иностраних послова Краљевине Југославије
Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење. Пошто се смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, нова југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком.
Пред крај априла 1939. године Цинацар-Марковић је отпутовао за Немачку. 25. априла имао је разговор са Јоахимом фон Рибентропом, а 26. априла је био примљен и од Адолфа Хитлер.
4. јула 1939. године у својству југословенског министра иностраних послова састао се са бугарским председником владе Кјосеивановом. На састанку који се одржао на Бледу министар Цинцар-Марковић је покушао да увуче Бугарску у Балкански пакт. Немачка је тражила да се због својих интереса тај пакт поништи.
Краљевина Југославија и Мађарска стварају уговор о пријатељству, који на југословенски предлог- добија назив „Уговор о вечном пријатељству“. Уговор потписују Александар Цинцар-Марковић и мађарски министар иностраних послова гроф Иштван Чаки 12. децембра 1940. године.
Председник југословенске Владе Драгиша Цветковић и министар Цинацар-Марковић заједно са немачким послаником у Београду Виктором фон Хереном отпутовали су 13. фебруара 1941. године у посету немачком министру спољних послова Јоахиму фон Рибентропу, који их је примио усвоју вилу у Фушлу, Аустрија. Цветковић и Цинцар-Марковић су покушали да задрже Југославију током састанка на позицијама неутралности према Немачкој. Адолф Хитлер је 15. фебруара примио Цветковића и Цинцар-Марковића. Он је изричито захтевао да Југославија приђе Тројном пакту. Цветковић је захтеве одбио уз образложење да би пакт угрозио суверинитет Југославије и да нема овлашћење од кнеза Павла за тај акт. Хитлер је био незадовољан овим ставом и захтевао хитан састанак са кнезом Павлом Карђорђевићем.
[уреди] Тројни пакт
На седници Крунског савета, 6. марта 1941. године, дошло је до судбоносног избора између пакта и рата. Цинцар-Марковић изнео је став да је једина алтернатива рату потписивање Тројног пакта, с тим што би се Хитлеру могло поставити неки услови:да гарантује суверинитет и интегритет Југославије, да неће тражити војну помоћ и пролаз трупа, и да ће узети у обзир интерес Југославији за Солун у новом европском покрету. Приликом гласања, сви су се сложили да се пакт прихвати уз одређене услове.
25. марта 1941. године председник Владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковићм и немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп у дворцу Белведере потписују протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Два дана касније, 27 марта група југословенских официра извела је војни удар, уз британску подршку збацила Владу и намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића, Александра Цинцар-Марковића и остале министре, а малолетног краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт.
[уреди] 27. март и капитулација Краљевине Југославије
После војног удара 27. марта министар Цинцар-Марковић је био ухапшен и интерниран у Брус. Рано ујутру, 6. априла 1941. године Немачка је без објаве рата напала Југославију. Цинцар-Марковић је истог дана отишао за Сарајево. На Палама га је пронашао генерал Калафатовић где му је изложио тешку ситуацију у којој се налазе народ и војска. У време када су чланови пучистичке владе спремали да из Никшића напусте земљу, генерал Калафатовић је морао да пристане на безусловну капитулацију. Калафатовић је после дугог и напорног убеђивања успео да приволи Александра Цинцар-Марковића на преговоре са Немцима.
Опуномоћеници Врховне команде југословенске владе, бивши министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивој Јанковић, потписали су у згради чехословачког посланства у Београду, акт о капитулацији оружаних снага Краљевине Југославије, који им је издиктирао немачки командант, генерал Максимилијан фон Вајкс. Трећи рајх је наметнуо безусловну, потпуно, неограничену капитулацију, војска Југославије је углавном одведена у заробљеништву, земља је подељена између Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Југословенска ратна морнарица припала је Италији.
[уреди] Суђење и смртна пресуда
После рата нове власти су организовале суђење Александру Цинцар-Марковићу због приласка Југославије Тројном пакту и он је погубљен.[тражи се извор од 04. 2012.]
[уреди] Извори
- ^ Вид. Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај 1903, Политика, 21 – 30 октобра 1926. М. Милићевић, Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Београд 2003, стр. 250.
- ^ Погинуо од последица пада са коња
- ^ Вид. Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, Београд 1939, стр. 395.
