Александар Чотрић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Чотрић

Пошаљи фотографију

Информације
Пуно име Александар Чотрић
Датум рођења 25. септембар 1966.
Место рођења Лозница, (СФР Југославија
Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ)
Дела
Потпис

Александар Чотрић (Лозница, 25. септембар 1966) је српски афористичар, правник и народни посланик, потпредседник Српског покрета обнове.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. септембра 1966. године у Лозници. Од 1984. године објављује афоризме у новинама и часописима. Хумористичко-сатиричне приче пише и објављује од 2003. године. Писао је у „Српској речи“ од 1992. до 2005. године сатиричну колумну „Пета колона“.

Његови афоризми, приче и песме превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, албански, словачки, чешки, шведски, бугарски, русински, италијански, португалски, каталонски и арапски језик.

Члан је Удружења књижевника Србије. Припадник је Београдског афористичарског круга и члан је Управног одбора овог удружења. Председник је Скупштине Фонда „Радоје Домановић“. Председник је Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета.

Један од оснивача политичке странке Српски покрет обнове 1990. године. На Сабору странке 2010. године изабран је за потпредседника СПО.

Посланик у Народној Скупштини Републике Србије 1994-1997, 1997-2000, 2004, 2008-2012. Пети мандат почео му је 2012. године у деветом сазиву Скупштине.

Члан Градске владе Београда, задужен за информисање био је од 1997-2000. године. У истом периоду био је и председник Управног одбора Телевизије Студио Б.

Био је шеф делегације Народне скупштине Републике Србије у Интерпарламентарној скупштини православља од 2008-2012. године. Члан ове делегације је од јула 2012. Изабран је у Међународни секретаријат Интерпарламентарне скупштине православља јуна 2012. године. Члан је Одбора за медије и Одбора међународну политику ИСП.

Председник је Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Републике Србије, од јула 2012. године.

Члан је Међународног фонда јединства православних народа.

Живи и ради у Београду.

Библиографија[уреди]

  • „Даћемо ми вама демократију“ (Књижевна омладина Србије, 1993, друго издање Српска реч, 1995);
  • „Споменица Дражи“ (са Радованом Калабићем) – публицистика, (Независно издање, 1995. и 1997);
  • Пета колона“ (Српска реч, 1997);
  • „Недозвољене мисли“ (Српска реч, 2000 );
  • „Сабрани у расејању“ (са Миленом Поповић) – публицистика (Српска реч, 2002);
  • „Кратки резови“ (Српска реч, 2004);
  • „Обележене приче“ („Аурора“, 2006);
  • „Приче пред буђење“ („Алма“, 2007);
  • „Тако је говорио Вук“ („Алма“, 2007);
  • Афоризми“ (Алма, 2007);
  • „Изабрани афоризми“ – „Избрани афоризми” (2007) у Македонији;
  • „Брзи резови“ – „Incizii rapide“ (2007) у Темишвару, у Румунији;
  • „Гола истина“ (Аурора, 2008);
  • „Афоризми“ (библиофилско издање 2008);
  • „Пострежимске мисли“ (Плато, 2008);
  • „Дечја посла“ (афоризми за децу) („Аурора“, 2010);
  • „Својеглава књига“ (афоризми за децу) („Аурора“, 2010);
  • „Црна књига“ - „Czarna ksiega“ (2011) у Пољској;
  • „Причињавање“ – сатиричне приче („Вук“, 2011);
  • „Афоризми за децу“ - „Aforizmi za otroke“ – изабрани афоризми за децу (2011) у Словенији;
  • „Вукова азбука“ – анегдоте („Аурора“, 2011);
  • „У част витеза српске емиграције“ – публицистика („Алма“, 2012);
  • „Померање памети“ – афоризми, („Агора“, 2012).

Чотрић је заступљен и у антологијама и зборницима сатире:

  • „Историја афокалипсе“, А. Баљак, 1987;
  • „Die Chameleons sind zur Zeit rot“ („Камелеони су тренутно црвени“), W. Eschker, Тибинген, Немачка,1989;
  • “Irren ist menschlich. Und patriotisch“ („Људски је грешити. И патриотски“), М. Дор, Беч, Аустрија, 1994;
  • Антологија савремене српске сатире“, М. Егерић, 2001;
  • „Враг и шала“, В. Теофиловић, 2000. и 2001;
  • Издање на руском језику: „Черт и шутка“, Москва 2003;
  • Ошишани јеж“ („Остриганиот таралеж“) - антологија савремене српске сатире, К. Крстев, Софија, 2004;
  • „Српско тајно оружје“ - антологија српског антиратног афоризма, С. Симић, 2005;
  • „Антологија мудрости“, В. Шојхер, Москва, 2005 и 2007;
  • „Наши пријатељи“ („Нашите пријатели“) - антологија афористичара из Србије, Црне Горе и Републике Српске, В. Толевски, Скопље, 2007;
  • „Geary's guide to the world's great aphorists“, Ј. Geary, New York, 2007;
  • „Антологија афоризама - класици и савременици“, В. Шојхер, Москва, 2008;
  • „Антологија балканског афоризма“ („Антологија на балканскиот афоризам“), В. Толевски, Београд, 2008;
  • „W krzyvym zwierciadle” (Antologia serbskich aforyzmow), Centrum Edukacyjno-Kulturowo-Translatorskie, Centrum Poloniusz, Belgrad, 2009;
  • „Din aforistica Serbiei“, Editura Focus, Петрошани, Румунија, 2010;
  • „Antologija srbskih aforizmov“, Društvo aforistov Slovenije, Trbovlje, Словенија, 2011;
  • „Мудрост Европе“ – „Од Дантеа до Фројда“, Вече, В. Шојхер, Москва, 2011;
  • „Afocalypse“, (Antologia dell’ aforisma serbo contemporaneo), приредио Fabrizio Caramagna, изд. Genesi Editrice, Torino, Italia, 2012.

Чотрић је приредио антологије и зборнике:

  • „Раздељак“, антологија српског афоризма за децу, Завод за уџбенике, Београд, 2012;
  • „Дриблинг духа“, зборник афоризама о спорту, Беоштампа, Београд, 2012.

Признања[уреди]

  • „Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије за најбољу књигу афоризама (1993) и за сатиричне приче (2004);
  • „Златна кацига“ за афоризме (1994), за причу (2009) и „Витез од Чарапаније - сер Харди“ (2007) Међународног фестивала хумора и сатире у Крушевцу;
  • „Драгиша Кашиковић“ „Српске речи“ (1995);
  • годишња награда сатиричног листа „Ошишани јеж“ „Браћа Ормаи“ (2003.);
  • „Вибова награда“ листа „Политика“ (2003);
  • „Јован Хаџи-Костић“ „Вечерњих новости“ (2006);
  • награда „Excellence Award” на Међународном фестивалу „Златна јабука“ у Румунији (2007);
  • награда за најбољу причу на Фестивалу црногорског хумора, сатире и карикатуре у Даниловграду (2007);
  • „Стеван Сремац“ за приче и афоризме (2007, 2008 и 2009);
  • „Миливоје Илић“, листа „Данас“ (2006, 2007 и 2008);
  • „Чивијада“ – за сатиричну причу у Шапцу (2007);
  • прва награда на Фестивалу хумора и сатире „Милован Илић Миминамакс“ у Новом Саду (2008);
  • „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије (2008);
  • „Златна плакета“ за афоризме на Фестивалу афоризма и карикатуре у Струмици (Македонија) (2009);
  • „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београда (2009);
  • награда „Ђорђе Фишер“, Секције хумориста и сатиричара Друштва књижевника Војводине (2009);
  • Прва награда за афоризам на Међународном фестивалу хумора и сатире „Куцурски клип“ у Куцури, општина Врбас (2009);
  • Прва награда за афоризам на Конкурсу у Качареву, општина Панчево (2010);
  • Награда за афоризам и причу на Конкурсу хумора и сатире у Мркоњић Граду (2010);
  • „Најбољи живи сатиричар у Србији“ (заједно са Александром Баљком), према гласовима писаца хумора и сатире из региона (2010);
  • Награда „Носорог првог реда“, међународног часописа за хумор и сатиру „Носорог“ из Бањалуке (2011);
  • Награда жирија дечје критике „Доситејево перо“ (2011);
  • Награда „Фондације Наџи Наман“ („Naji Naaman“) у Либану (2011);
  • Награда Сатиричне позорнице „Жикишон“, Параћин (2011);
  • Награда „Алеко“, града Свиштов и часописа „Стршел“ на међународном конкурсу за причу у Бугарској (2012);
  • Велика плакета Међународног фестивала хумора и сатире „Бијељина 2012“.

Спољашње везе[уреди]