Александрида

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Књижевност.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Роман о Александру Великом[уреди]

Роман о Александру Великом је прерада историје његових ратова, али прерада у којој је од иначе легендарне личности маћедонског краља направљена фантастична фигура. Роман је био преведен на наш језик у XIV веку и налази се у три верзије, у глагољској, ћирилској и у босанској ћирилици. Роман је веома дуг, износи преко сто страна.

У хрватској средњовјековној књижевности сачувана су два превода романа. Писани су босанчицом, један на чакавском нарјечју (из половине XVI ст.), други, млађи, на штокавском. Оба су преводи црквенославенско-српског изворника који је у Русији добио назив српске Александрије. Језик се у том изворнику називао српским, па су тај назив задржали и хрватски преводиоци.

И дубровачки пјесници спомињу Лесандра Србљанина, а Александрову повељу, којом је он Словенима подијелио нарочите повластице а на коју се Чеси и Пољаци позивају већ у XIII вијеку, спомињу с нарочитим поносом повјесничар Мавро Орбини и Андрија Качић-Миошић у Разговору угодном.

Својим карактером пучке књиге роман је био близак народној психи па је дјеловао и на народну усмену књижевност. Неке од трагова у нашој народној књижевности забиљежио је Стојан Новаковић у споменутој књизи. Тако епизоду с путовањем војске „тамним вилајетом“ по ситном камењу које се касније показало као драго камење биљежи Вук у Рјечнику уз натукницу „Тама“, а другу варијанту те згоде забиљежио је Н. Дучић у Црној Гори. Исто тако често се јавља епизода с бесмртном (живом) водом, па она о Дарију и Пору. У Свадби Душановој његова се изабраница зове Роксанда, име зацијело преузето из романа о Александру.

Због дифузног стања традиције романа неке епизоде нису у рукописима посве јасне. Занимљиво је да често наши стари пријеводи дају објашњења за нејасноће у грчким текстовима. Тако није баш разумљиво због чега Александар убија свог оца Нектанеба гурнувши га у провалију док му овај тумачи небеске појаве. Објашњење које се понекад наводи да га убија зато што Нектанеб не зна земаљско а тежи дознати небеско није баш прихватљиво. Код Стојана Новаковића налазимо посве друго и много логичније објашњење које не баца тако ружну слику на Александра. Александар пита Нектанеба да ли зна од кога ће умријети. Овај одговори да ће умријети од свог чеда. Да би га утјерао у лаж, Александар гурне старца у провалију и тиме се, дакако, на помало едиповски начин пророштво испуња. На гозби код Дарија. Александар сакрива у њедра златне чаше у којима се наздравља. У грчким се рукописима не види смисао овог типично фолклорног мотива, али се он открива у нашим рукописима: на бијегу из Даријева града Александар тим чашама поткупљује стражаре на улазним вратима и тако успијева умаћи потјери.

Спољашње везе[уреди]