Александријски рукопис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Листа поглавља (грч. κεφάλαια) у Јеванђељу по Марку

Александријски рукопис, означаван са A или 02 (Gregory-Aland), је рукопис Старог завета и Новог завета[1]. Један од најзначајнијих рукописа је Нови завет, написан на грчком језику, и датира са почетка 5. века. Александријски рукопис је написан на танком пергаменту, димензија 32×26 цм[1].

Садржај

Опис [уреди]

Фрагмент из факсимила (1786), који садржи текст Јеванђеље по Јовану 1,1-7
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Услед оштећења и изгубљених страна, недостају делови:

  • 1 Сам 12,17-14,9;
  • Пс 49,20-79,11[2];
  • Матеј 1,1-25,6;
  • Јован 6,50-8,52; 2 Кор 4,13-12,6[1].

Рукопис је написан у Александрији[3]. То је најстарији познати рукопис који је користио велико слово да би означио почетак новог одељка.

Године 1621, патријарх Александријски Кирил Лукарис пренео је рукопис из Александрије у Константинопољ. Патријарх Лукарис је био укључен у сложени сукоб између турских власти, Католичке цркве и Патријаршије. Енглеска влада га је подржавала а Лукарис је послао рукопис Џејмсу Стјуарту у знак захвалности. Рукопис је послат преко Томаса Роеа, енглеског амбасадора при Порти. Краљ Џејмс је умро пре него што је рукопис стигао у Енглеску 1627.

У 1753. године предат је Британском музеју, а од 1973. чува се у Британској библиотеци (MS Royal 1. D. V-VIII)[1].

Види још [уреди]

Напомене [уреди]

  1. ^ а б в г Kurt Aland und Barbara Aland, Der Text des Neuen Testaments. Einführung in die wissenschaftlichen Ausgaben sowie in Theorie und Praxis der modernen Textkritik, Deutsche Bibelgesellschaft, Stuttgart 1981, S. 1118. ISBN 3-438-06011-6.
  2. ^ Würthwein Ernst (1987). Der Text des Alten Testaments, Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft, p. 85.
  3. ^ Juan Hernández, Scribal habits and theological influences in the Apocalypse, p. 100.

Литература [уреди]

  1. Burkitt, F. C., Codex Alexandrinus, JTS XI (Oxford, 1909-1910), pp. 663–666.
  2. Calkins, Robert G. (1983). Illuminated Books of the Middle Ages. Ithaca, New York: Cornell University Press.
  3. Hernández, Juan (2006). Scribal Habits and Theological Influences in the Apocalypse: The Singular Readings of Sinaiticus, Alexandrinus, and Ephraemi. Tübingen: Mohr Siebeck.
  4. Mc Kendrick, S. (2003). The Codex Alexandrinus: Or the dangers of being a named manuscript, in: The Bible as a Book: The Transmission of the Greek text. London: S. Mc Kendrick & O. A. O'Sullivan.
  5. Kenyon, Frederick G. (1939). Our Bible and the Ancient Manuscripts (4th ed.). London: British Museum.
  6. Kenyon, Frederick G. (1909). Codex Alexandrinus. London: British Museum (Facsimile edition).
  7. Lake, Kirsopp. Family Π and the Codex Alexandrinus. The Text According to Mark, London 1936
  8. Milne, H. J. M. and T. C. Skeat (1951, 1963). The Codex Sinaiticus and the Codex Alexandrinus. London.
  9. Scrivener, F. H. A. (1875). Six Lectures on the Text of the New Testament and the Ancient Manuscripts which contain it. Deighton, Bell, and Co: Cambridge; London.

Спољашње везе [уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Александријски рукопис


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александријски_рукопис&oldid=6887825“