Аликвотни тонови

Из Википедије, слободне енциклопедије

Аликвотни тонови, такође названи и парцијалним тоновима или хармоницима су појава углавном слухом непрепознатљивих тонова који се формирају над главним изведеним тоном. Њихов број и јачина одређују „боју“ тона над којим се формирају при чему је број доминантан фактор. Фреквенције аликвотних тонова се према основном тону односе као 1:2:3:4:5:6:… до одређене граничне фреквенције. Ова граница код неких инструмената износи:

Инструмент Хорна Флаута Виолина Труба Триангл
Гранична фреквенција (kHz) 1,5 4 8 9 16

Оно што се да приметити је да што је мањи број аликвотних тонова (тј. што је гранична фреквенција нижа) то је звук инструмента „мекши“ и обрнуто − што је аликвотних тонова више, то је звук инструмента оштрији. На неким инструментима се, нарочитим поступком у свирању, може постићи да поједини аликвоти зазвуче издвојено, као тзв. флажолети. С друге стране, помоћу савремене електронике, могуће је да се, слагањем више треперења одоварајуће висине и јачине, вештачки створи (синтетизује) звук било које жељене боје.

Пример[уреди]

Хајде да, на пример, формирамо хармонике над тоном A (велико А), чија је фреквенција 110 Hz, до границе од 1.500 Hz:

Основни тон Аликвотни тонови (Hz)
110 Hz 220 330 440 550 660 770 880 990 1.100 1.210 1.320 1.430
Приближан тон a e1 a1 cis2 e2 g2 a2 h2 cis3 dis3 e3 f3

Види још[уреди]

Литература и извори[уреди]