Алфред Краус

С Википедије, слободне енциклопедије
Алфред Краус
Алфред Краус
Лични подаци
Датум рођења(1862-04-26)26. април 1862.
Место рођењаЗадар, Аустријско царство
Датум смрти29. септембар 1938.(1938-09-29) (76 год.)
Место смртиБад Гоизерн, Трећи рајх
ОбразовањеТерезијанска војна академија

Алфред Краус (нем. Alfred Krauß; Задар, 26. април 1862Бад Гоизерн, 29. септембар 1938) је био аустроугарски генерал пешадије. Краус је касније постао председник националног удружења немачких официра у Бечу и посланик НСДАП и СА командант.

Биографија[уреди | уреди извор]

Након завршене школе у Вршцу и Шопрону као и у Тешину уписао је војну школу у Храници на Морави, а своје школовање окончао у Винер Нојштату. Дана 18. августа 1883. године је упућен у пешадијску регименту 11. Од 1886. до 1888. године похађао је војну школу у Бечу. У новембру 1888. постављен је за генералштабног официра 20 пешадијске бригаде. Године 1891. Краус је постављен као командант генералштаба 5. корпуса у Братислави. Године 1894. постаје наставник тактике на Терезијаниној војној академији у Винер Нојштату. 1897. године бива постављен за команданта генералштаба 2. пешадијске дивизије у Јасолаву а она 33. пешадијске дивизије у Коморну.

У новембру 1901. постаје командант батаљона а 1904. командант трећег сектора техничког војног комитета у Бечу. У октобру 1910. постављен је за команданте војне школе у Бечу.

Од августа 1914. командант је 29. пешадијске дивизије на српском ратишту. У септембру постављен је на чело комбинованог „Генреал Алфред Краус“ корпуса. У децембру постаје генералштабни командант балканских снага. У мају 1915. године постављен је на за генералштабног команданта југозападног фронта. Године 1917. постављен је за команданта првог корпуса, а 1918. Источне армије. Након рата бива пензионисан.

Године 1920. постаје председник националног удружења немачких официра у Бечу.

Од априла 1938. до своје смрти исте године био је посланик за Аустрију у Рајхстагу. У СА је имао чин бригадног команданта.

Објављење књиге[уреди | уреди извор]

  • Moltke, Benedek und Napoleon, Беч 1901.
  • Unser Deutschtum!, Салцбург 1920.
  • Die Ursache unserer Niederlage, Минхен 1920.
  • Die Wesenseinheit von Politik und Krieg als Ausgangspunkt einer deutschen Staatslehre, 1921.
  • Die Bedeutung Österreichs für die Zukunft des deutschen Volkes, Хановер 1923.
  • Die Ursachen unserer Niederlage, Минхен 1923.
  • Das "Wunder von Karfreit", im besonderen der Durchbruch bei Flitsch und die Bezwingung des Tagliamento, Минхен 1926.
  • Der Irrgang der deutschen Königspolitik, Минхен 1927.
  • Führertum, Берн 1931.
  • Gestalter der Welt, Минхен 1932.
  • Gebirgskrieg, 1935.
  • Theorie und Praxis in der Kriegskunst, Минхен 1936.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]