Амиши

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амиш из Ланкастера, Пенсилванија

Амиш је припадник конзервативне хришћанске групе у Северној Америци, познате као Стари ред амишке менонитске цркве.

Историја[уреди]

Амиши су припадници конзервативне хришћанске групе у Сјеверној Америци, познате као Стари ред амишке менонитске цркве. Познати су по свом једноставном начину живота, обичној одјећи, и опиру се да прихвате многе погодности савремене технологије и начина живљења. Историја амишке цркве је почела са јеретицима у Швајцарској у склопу групе Швајцараца и Алзашких анабаптиста 1693. године предвођен од стране Јакоба Амана. Они који су пошли за Аманом су познати као Амиши.

Покрет Амиша Менонита одваја се од швајцарског братства у 16. вијеку. Припадници швајцарског братства су били анабаптисти. Анапабтист значи „онај који се поново крстио“ - мислећи се на оне који су крштени када су били дјеца, а касније су прихватили схваћање у „крштење вјерника“, па су се крстили опет као одрасли. Покрет Амиша своје име носи од Јакоба Амана (1656—1730), вође швајцарских Менонита. Аман је вјеровао да су се Менонити удаљавали од својих вјеровања и учења. Он је практиковато строжу црквену дисциплину и стриктније одбијање оних који се нису придржавали правила. Неке од мјера су биле да супружници, ако се не придржавају правила, одбијају да једу заједно, док се супружник који је згрјешио није покајао. Овај строги режим је био главни разлог подјеле Менонита на оне који су пратили Амана и који нису. Они који су пратили Амана постали су познати као Амиши или Амиши Менонити. Због овога се Амиши и Менонити доводе у везу. Амиши су мигрирали у Пенсилванију у 18. вијеку као дио веће миграције из Палатината и оближњих подручја. Ова миграција је била реакција на религијске ратове, сиромаштво и религијска прогоњења у Европи. Прво су се доселили у Беркс Каунти, али су се касније раселили већим дјелом у Ланкастер, док су друге групе отишле у Алабаму, Делавер, Илиноис, Индијану, Канзас, Кентаки, Мичиген, Минесоту, Мисисипи, Мизури, Монтану, Небраску, Њујорк, Охајо, Мериленд, Тенеси, Висконсин, Мејн и Онтарио. Већина амишких заједница које су основане у Сјеверној Америци нису одржали амишки индендитет. Оригинална скупина се подјелила што је довело до губитка индентитета у 1860-им годинама. Тада су направили скуп у Охају, гдје се дискутовало како да се боре са притисцима модерног друштва. Ту су се опет подјелили на Амише Меноните и на стари ред Амиша.

Религија[уреди]

Два главна концепта за разумјевање амишких обичаја су њихово одбијање „хошмута“ (понос, ароганција, охолост) и велика вриједност коју полажу на „демут“ (понизност) и „геласенхејт“ (смиреност, прибраност, благост), често превођено као потчињеност. Геласенхејт је вјероватно лакше разумјети као опирање да се напредује, самопромовисање или истицање. Воља Амиша да се подвргну „вољи Исуса“, испољена кроз групне норме, је у спору са индивидуализмом који је центар широј америчкој култури. Орјентираност амишког анти-индивидуализама је мотив за одбијање технологија које потчињавају рад, односно које могу да ослабе овисност о заједници. Модерне иновације као што су струја могле би подстаћи такмичење за статус имовине, или би фотографије могле гајити личну сујету.

Начин живота[уреди]

Амишке породице и заједнице су познате по примитивном начину живота. Амиши вјерују да су веће породице благослов од Бога. Правила Амиша дозвољавају вјенчања само између припадника њихове цркве. Старије генерације не иду у старачки дом, већ остају код куће. Припадници старог реда Амишке цркве су познати по избјегавању одређених модерних технологија и живе без електричних уређаја и других погодности. Имати дјецу и подићи их, као и дружење са комшијама и родбином су најважније функције породице Амиша. Породица има ауторитет над индивидуалцем кроз читав живот. Лојалност родитељима, баби и деди, као и другој родбини може се промјенити током времена али се неће никада прекинути. Породица даје члану статус у оквиру куће и заједнице. Особа је више члан породице него индивидуалац. Сваки члан има посао, позицију, одговорност и статус. Сви се третирају једнако, али жене имају другачије послове од мушкараца. Амиши доста времена посвећују образовању дјеце. Иако формално образовање завршава са 8. разредом, онда се тренирају за њихове задатке као одрасле. Дјечаци раде са својим очевима на пољима, амбарима и у друким вањским објектима. Дјевојке раде у кући и башти, заједно са мајкама. Што се тиче вјенчања, обично се одржавају уторком и четвртком у новембру или почетком децембра, послије жетве.

Језик[уреди]

Уз енглески, већина старог реда Амиша прича карактеристичан њемачки дијалект који се зове пенсилванијски њемачки, односно како се чешће зове, пенсилванијски холандски. Тај језик води корјене из палатинате њемачког из 18. вијека. Такође је велики утицај имао од стране америчког енглеског. Иако се овим језиком сада служе углавном припадници старог реда Амиша и старог реда Меноненита, прије су га користили многи њемачко-амерички имигранти у Пенсилванији и околним подручјима, поготово око 1800-тих година. Такође има доста заједница које говоре различите верзије швајцарско-њемачког. Новије генерације у појединим заједницама иду ка томе да причају више енглески језик (рођени послије 1960-их), док све остале групе причају пенсилванијски њемачки и швајцарско-њемачки. У различитим мјестима има разлике у нарјечју.

Исхрана[уреди]

Кухиња Амиша је позната по својој једноставности и традиционалним квалитетима. Храна игра важну улогу у социјалном животу Амиша и посебно се спрема на свадбама, растанцима и другим догађајима. Доста своје хране продају у маркете укључујући пите, конзервисану храну, хљебове, киселе производе, десерте итд. Многе Амишке заједнице су такође отвориле ресторане за посјетиоце. Чести састојци у њиховим јелима су кукуруз, боровница, сјеменке сунцокрета, бундева, хикори орас и окра.

Становништво[уреди]

Из разлога што се становници не крсте прије 18 година и дјеца се не броје у број чланова заједнице, тешко је одредити тачан број Амиша. Грубе процјене из различитих истраживања су довели до бројева од 125000 у 1992.;166000 у 2000.;221000 у 2008. Ипак, од 1992. до 2008., популација је порасла за 84% (3.6% годишње). Током тог периода они су основали 184 насеобине и раселили се у 6 нових савезних држава. У 2000. години, просјечно 185620 чланова старог реда Амиша је становало у САД-у, од чега су 73609 били чланови цркве. Амиши су једна од најбрже растућих популација у свијету, са просјечно 7 дјеце по породици. Највећа популација старог реда Амиша је у Охају (55000), затим Пенсилванија (51000), па Индијана (38000). Због наглог раста становништва у заједницама Амиша, формирају се нова насеља да обезбједе довољно обрадиве земље. Други разлози за нова насеља су лоцирање изолованих подручја која подржавају њихов стил живота, пресељавање у подручја са културама погодним за њихов начин живота, одржавати непосредну близину према породици и другим групама Амиша, а некад и рјеше путање цркве или сукоба о власти.

Здравље[уреди]

Амишке популације имају већи број инцидената одређених генетских поремећаја, укључујући патуљасти раст и разне метаболичке поремећаје, као и чудну расподјелу крвних група. Амиши представљају генетски затворене заједнице. Пошто скоро сви Амиши потичу од 200 оснивача из 18 вијек, генетски поремећаји су настали због међусобног размножавања блиских сродника у изолованим подручјима. Неки од ових поремећаја су веома уникатни и ријетки, али озбиљни у тој мјери да повећају стопу смртности код дјеце. Већина Амиша прихвата ово као „вољу Божију“, одбијају да користе превентивне генетске тестове код ступања у брак и генетска тестирања нерођене дјеце при откривању генетских поремећаја. Ипак, Амиши пристају да помажу у истраживању генетских болести, као што су Алзхајмерова болест, Паркинсонова болест и макуларна дегенерација.

Живот Амиша и савременом добу[уреди]

Како је вријеме пролазило, Амиши су осјетили притисак модерног свијета. Проблеми као такса, школовање, закон и његово спровођење, и повремена дискриминација и непријатељство, су области са којима се теже носе. Амишки начин живота се знатно разликује од оног у модерном друштву. Повремено, ово је резултовало у мјестимичној дискриминацији од стране њихових комшија. Амиши обично не школују дјецу послије осмог разреда, вјеровајући да је знање које је понуђено до тог периода довољно да их припреми на Амишки начин живота. Амиши су предмет пореза на имовину. Пошто је посједују моторна возила, не морају да плаћају регистрацију возила или да троше новац на куповину горива.

Извори[уреди]

  1. http://en.wikipedia.org/wiki/Cuisine_of_the_Pennsylvania_Dutch
  2. http://en.wikipedia.org/wiki/Pennsylvania_German_language
  3. http://en.wikipedia.org/wiki/Amish
  4. http://www.peacefulsocieties.org/Society/Amish.html
  5. http://lancasterpa.com/amish/
  6. http://www.padutchcountry.com/towns-and-heritage/amish-country/amish-lifestyle.asp
  7. http://people.howstuffworks.com/amish.htm
  8. http://www.gotquestions.org/Amish-beliefs.html
  9. http://pittsburgh.about.com/cs/pennsylvania/a/amish_2.htm
  10. http://lancasterpa.com/amish/amish-people/
  11. https://sites.google.com/a/guhsd.net/10_hoffman_period3_amish_2011/food-and-clothing
  12. http://kids.britannica.com/comptons/art-99922/Pennsylvania-Amish-family-in-horse-drawn-buggy
  13. http://www.incontext.indiana.edu/2010/sept-oct/article4.asp


Спољашње везе[уреди]