Анархизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Анархизам (грчки: anarkhos - без владара) је идеологија и филозофија друштва заснованог на слободи коју не ограничава власт. Анархисти се противе сваком ауторитету и сили и залажу се за апсолутну слободу појединца и самоорганзованих група. Као организован покрет, анархизам се први пут јавља после француске револуције. Први који је себе окарактерисао као анархисту, био је Пјер Жозеф Прудон у 19. веку.

Медији често представљају анархисте као опасне и насилне људе. Ова предрасуда је производ државне пропаганде, пре свега зато што се анархизам залаже за мир и слободу. Многе раднице и радници, научници, познати умјетници, књижевници и музичари су кроз своја дјела пропагирали анархизам.

Корени анархизма[уреди]

Неке анархистичке идеје се могу пронаћи у далекој прошлости у кинеском таоизму, као и код грчких софиста, циника и стоика. У средњем веку неке анархистичке идеје проналазимо међу богумилима на Балкану, катарима широм Европе, међу припадницима покрета слободног духа (Free Spirit), копачима (diggers) у Енглеској и многим другим јеретичким покретима. У време Француске револуције, анархистичке идеје су биле изражене код најрадикалнијих актера револуције, санкилота и бесних (enrages). Ова револуција је нарочито инспирисала Вилијама Годвина (1756-1836) који се сматра претходником анархистичких теоретичара, због његових просветитељских идеја и напада на политичке институције у његовом кључном делу „An Enquiry Concerning Political Justice“.

Модерни анархизам[уреди]

Анархизам се у другој половини 19. века профилисао као кохерентна теорија са системским, развијеним програмом захваљујући појави “велике четворке”: Немца Макса Штирнера (1806-1856), Француза Пјера Прудона (1809-1865), и двојице Руса Михаила Бакуњина (1814-1876) и Петра Кропоткина (1842-1921). Рођен у атмосфери њемачке романтичарске филозофије, Штирнеров анархизам је представљао екстреман облик индивидуализма или егоизма, постављао је појединца изнад свега осталог - државе, закона или дужности. Прудон је прва особа која је самог себе назвала анархистом, а његове теорије мутуализма и федерализма имале су изузетан утицај на раст анархизма у радничкој класи. Критиковао је постојање власништва, али се у политичкој пракси није залагао за укидање приватног власништва. Пред крај живота је ревидирао своје идеје и прихватио критику својих ставова коју је произвео Карл Маркс. Бакуњин, централна фигура у развоју модерног анархистичког активизма, први преводилац Марксовог „Капитала“ на руски језик, и велики Марксов противник у Првој Интернационали, наглашавао је улогу колектива, масовне побуне и спонтаног револта у стварању слободног и бескласног друштва. Кропоткин је обликовао софистицирану анархистичку анализу стварајући анархокомунизам - који је постао једна од најраширенијих теорија међу анархистима, и који данас, скупа са једним од својих појавних облика, анархосиндикализмом, представља најбројнији и најорганизованији део анархистичког покрета.

У последње време, са друге стране, значајан је и раст анархо-капиталистичке идеје.

Важнији анархисти[уреди]

Врсте анархизма[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]