Андрагогија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Андрагогија је наука која проучава могућности, проблеме, методе и технике систематског образовања и васпитања одраслих.[1]

Заснована је на филозофији доживотног учења, које не подразумева доживотно формално образовање у школи, већ континуирано учење и усавршавање. Међутим, андрагогија не искључује формално (школско) образовање.

Напротив, она обједињује сва 3 образовна пута:

  1. формални (школовање)
  2. неформални (курсеви, семинари, обуке и сл.)
  3. информални (читање књига, гледање телевизијских емисија, читање новина, претраживање интернета и сл.)

Обједињавање сва 3 образовна пута је неопходно са становишта савременог друштва којег карактеришу брзе промене. У преводу, да бисмо опстали у савременом друштву, неопходно је да будемо у току са новим информацијама, знањима, достигнућима које се стално мењају. То је једини начин да будемо запослени, јер није довољно завршити факултет. Нпр. наши родитељи са знањима, вештинама и компетенцијама које су стекли у време свог школовања данас не би могли уопште да се запосле, јер се данас тражи знање страних језика, познавање рада на рачунару, вештине тимског рада, комуникацијске вештине и сл. Управо је у томе суштина андрагогије — у доживотном учењу.

Базу стичемо у формалном образовању (школовањем), а надоградњу чине поменути неформални и информални вид образовања. Континуирано образовање и учење није важно само са аспекта запосливости, већ и са аспекта успешног обављања својих друштвеник и породичних улога.

Педесетих година прошлог века, европски научници су почели да користе термин андрагогија. Научници су развили андрагогију са циљем расправљања и стварања знања о учењу одраслих.

Утемељивачем андрагогије се сматра амерички научник Малком Ноулес (1913-1997.), а у теоријској расправи подручја андрагогије, кључне су следеће андрагошке поставке:

  1. Потреба за знањем — одраслих ученици имају потребу за одређеним знањем, пре него што крену да га свесно усвајају.
  2. Виђање самог себе — одрасли ученици су одговорни за своје одлуке и треба им пружити могућност самосталног усмеравања.
  3. Улога претходних искустава — одрасли ученици имају различита животна искуства на којима треба темељити учење. Ова искуства неретко носе и предрасуде.
  4. Усмереност према учењу — одрасли ученици су мотивисани за учење у којој им садржаји могу помоћи у свакодневном животу.

Извори[уреди]

  1. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Спољашње везе[уреди]