Андре Жид

Из Википедија

Андре Жид

Андре Пол Гијом Жид (фр. André Paul Guillaume Gide, 22. новембар 1869 - 19. фебруар 1951) био је француски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност 1947.

[уреди] Књижевни почеци

Анре Жид је рођен у Паризу 1869. Његов отац, универзитетски професор права, умро је 1880. Андре је одрастао у Нормандији, углавном као усамљеник. После смрти мајке 1895, оженио се рођаком Мадлен Рондо, али овај брак је био само формалан.

Године 1891. Жид је објавио свој први роман, „Свеске Андре Валтера“ (у оригиналу: Les Cahiers d'André Walter). Од 1893 до 1894 путовао је у северну Африку. У Алжиру је постао пријатељ Оскара Вајлда и признао је своју хомосексуалну оријентацију.

[уреди] Зрело доба

Жид је учествовао у формирању књижевног часописа „Нова француска ревија“ 1908. (Nouvelle Revue française).

Роман „Ватикански подруми“ (Les caves du Vatican) објавио је 1914. То је сатира о лажима и преварама живота буржоазије.

Двадесетих година 20. века, Жид је постао инспирација за писце попут Албер Камија и Жан Пол Сартра. Објавио је књигу о Фјодору Достојевском 1923. Кад је у својим делима бранио своју сексуалну опредељеност, као у збирки есеја „Коридон“ (1924), то је изавало јаке критике јавности. Жид је ово своје дело сматрао својим најзначајнијим остварењем.

Имао је кћи Катарину, рођену 1923, из ванбрачне везе.

Своју аутобиографију, Жид је објавио 1926. под именом „Ако зрно не умре“ (Si le grain ne meurt). Касније је путовао по централној Африци, Конгоу и Чаду. Био је критичан према француским колонијалним методама експлоатације.

Током тридесетих година, кратко је био занесен идејом комунизма, али се у њу разочарао после посете Совјетском Савезу.

Жид је поново отишао у Африку 1942. и тамо живео за време Другог светског рата.