Андрија Мауровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Мауровић

Пошаљи фотографију

Датум рођења: 29. март 1901.
Датум смрти: 2. септембар 1981.

Андрија Мауровић (Муо, Бока Которска, 29. март 1901. — Загреб, 2. септембар 1981) је био југословенски и хрватски[1] стваралац стрипова, илустратор и сликар.

По многим историчарима уметности и критичарима, Мауровић је највеће име југословенског стрипа и један од најзначајнијих цртача у историји светског стрипа. У хрватској култури је познат као „отац хрватског стрипа“.

Порекло и биографија[уреди]

Отац му је био католички Словенац[тражи се извор од 06. 2010.] на раду у Боки Которској, тада под окупацијом Аустроугарске, а мајка православна Српкиња[тражи се извор од 06. 2010.], Бокељка.

Породица Мауровић се након кратког боравка у Кракову сели у Дубровник, где Андрија похађа гимназију. У школи се не истиче академским успехом, али убрзо је опажена његова надареност за цртање.

По савету драмског писца Ива Војновића и уз помоћ сликара Влаха Буковца, Мауровић се, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, уписује почетком 1920-их на ликовну академију у Загребу, где зарађује за живот израдом илустрација за плакате, часописе и књиге. Оновремена правила академије забрањивала су студентима такав рад, па Мауровић убрзо долази у сукоб са управом, а нешто касније, иако је био међу најбољим студентима цртежа, напушта студије и потпуно се посвећује илустраторском раду, највише у новинама и часописима Јутарњи лист, Новости, Коприве, Женски свет и Кулиса.

Његов први значајни рад, „Вјереница мача“ (Новости, Загреб, 1935), чији је сценарио по роману Февала урадио Крешимир Ковачић, постигао је одмах велики успех код публике. Мауровић се тако специјализовао за стрип, и до краја живота је урадио око 200 дела.

За време Другог светског рата и постојања НДХ није цртао стрипове све до 1943, када је прихватио да ради за загребачки Забавник. Одлази у партизане крајем 1944. године.

У послератној комунистичкој Југославији поново ствара, али се из здравствених разлога повлачи из јавности и живи особењачки и усамљеним начином живота све док није преминуо.

Његово име се налази у свим битнијим светским лексиконима стрипа.

Важнији предратни стрипови[уреди]

Главни чланак: Стрипови Андрије Мауровића

Први Мауровићеви реалистички стрип, „Вјереница мача“, објављен је 1935, а у следеће две године појавиће се велик број стрипова, међу којима су најпознатији:

  • Подземна царица
  • Љубавница са Марса
  • Тројица у мраку
  • Седма жртва
  • Кугина јахта
  • Господар златних брегова
  • Сабласт зелених мочвара
  • Огњем и мачем
  • Златарево злато

На обликовање и драматургију неких Мауровићевих стрипова утицали су и тада популарни филмски вестерни. Створио је галерију ликова који ће се, што је иначе ретко за Мауровића, понављати у неколико стрипова: тајанственог праведника Црног јахача, песника-луталицу Тајанствену Смрт и симпатичног тврдоглавог старца Старог Мачка.

Ратно доба[уреди]

У доба НДХ, Мауровић накратко сарађује 1943. и 1944. у Забавнику браће Нојгебауер и Марцела Чуклија, где се, између осталог, посвећује и хрватској националној тематици, па су тако међу његовим делима и:

  • Сеоба Хрвата
  • Ахура Мазда
  • Гроб у прашуми
  • Браћа Сељан
  • Кнез Радослав
  • Томислав
  • Златни оток (наставио Валтер Нојгебауер након Мауровићевог одласка у партизане)

1945. и надаље[уреди]

Након рата, у Југославији стрип бива краткотрајно забрањен као „капиталистичка творевина која квари омладину“, али већ 1951. Мауровић поново црта у омладинским листовима Хоризонт и Хоризонтов забавник, па се тако појављују:

  • Мексиканац
  • Опсада Задра
  • Три дечака
  • Јахачи румене кадуље

Од 1955. сарађује у новопокренутом Плавом вјеснику где објављује „Хајдучку пјесму“ по сценарију Симе Дубајића, а почетком шездесетих и већи број стрипова у боји:

  • Бисер зла, 19601961.
  • Кишова загонетка, 1960.
  • Дјевојка са Сијере
  • Угломи господар пећина
  • Ранков одред
  • Чувај се сењске руке (адаптација Шеное), 19621963.

Међу Мауровићеве адаптације књижевних класика спада и „Гричка вјештица“ по роману Марије Јурић Загорке, сценаристичка сарадња са Валтером Нојгебауером, објављена у наставцима у загребачком Вечерњем листу 19601962.

Последњих година живота, након здравственог слома, Мауровић напушта класични стрип и јавни рад. Посвећује се библијским и еротским мотивима. Његови еротски стрипови су посмртно објављени у албуму Кандаул.

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Istine i laži o majstoru stripa i erotike“. nacional Приступљено 29.05.2010. 

Спољашње везе[уреди]