Андрија Хебранг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили другу особу истог имена, погледајте чланак Андрија Хебранг (син).
АНДРИЈА ХЕБРАНГ
Андрија Хебранг
Андрија Хебранг
Датум рођења 21. септембар 1899.
Место рођења Баћевац, код Вировитице,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 11. јун 1949. (50 год.)
Место смрти Београд, НР Србија,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Супруга Олга Кон-Хебранг
Деца Андрија Хебранг

Члан КПЈ од 1919.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан ЗАВНОХ

Функција секретар ЦК КПХ
Мандат 1942. - октобар 1944.
Претходник Владо Поповић
Наследник Владимир Бакарић
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Партизанска споменица 1941.
* (сва одликовања одузета су
му 1948)

Андрија Хебранг (Баћевац, код Вировитице, 21. септембар 1899Београд, НР Србија, 11. јун 1949) хрватски и југословенски политичар, члан ЦК КПЈ и министар у влади ФНРЈ.

Биографија[уреди]

Рођен је 21. септембра 1899. године у селу Баћевац, код Вировитице. Члан КПЈ је од оснивања 1919. године[1]. Године 1921. током служења војске у Нишу, осуђен је на шест месеци затвора, због непоштовања претпостављених војних лица.

Године 1923. се вратио у Загреб, али је тамо врло брзо стављен под присмотру полиције, због учествовања у демонстрацијама и активности у синдикалним покретима. Тих година, у Загребу, упознаје Јосипа Броза Тита. Године 1928. упућен је у Берлин, на саветовање југословенских комуниста, али је на том путу ухапшен. Осуђен је на три месеца, али је после жалбеног поступка пуштен. Недуго после тога поново је ухапшен и затворен због илегалних активности. У затвору је дочекао увођење шестојануарске диктатуре, када је са својим сарадницима предат суду у Београду. На суђењу се Хебранг изјаснио као комуниста из уверења, а не као члан Партије. Због комунистичке делатности осуђен је на 12 година затвора[2]. Најпре је био у затвору у Лепоглави, а потом у Сремској Митровици, где је од стране другова из Партије проглашен троцкистом.

Други светски рат[уреди]

Почетком 1941. године излази из затвора и враћа се у Загреб, где у септембру постаје члан Оперативног руководства за Хрватску. Крајем фебруара 1942. године хапси га усташка полиција. Приликом хапшења је пружио отпор и био рањен у главу (према неким изворима покушао је самоубиство). После лечења послат је у затвор на Тргу Кулина бана, а потом у логор Стара Градишка. Недуго после преласка у Стару Градишку размењен је, заједно са још 29 партизана, за двојицу усташких првака које су партизани заробили[1].

По изласку из заробљеништва преузима дужност политичког секретара ЦК КП Хрватске. Учествовао је, као представник Хрватске, на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године. Један је од оснивача Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске. У својим наступима истицао је ЗАВНОХ као израз хрватске суверености и тело надлежно за доношење свих одлука које се односе на Хрватску. Октобра 1944. године, смењен је са функције секретара ЦК КПХ због промовисања аутономаштва КПХ наспрам КПЈ[1].

После рата[уреди]

Гробница породице Хебранг на Мирогоју.

У влади Тито-Шубашић именован је за министра индустрије, али је после годину дана смењен и искључен из ЦК КПЈ, због сукоба око концепције државног развоја ФНРЈ[2]. Априла 1948. године је стављен у кућни притвор, у својој кући у Београду, а 7. маја је ухапшен и изведен на саслушање пред партијску комисију. Саслушавање пред Партијском комисијом се одвијало у једној кући у Сремској Каменици. Поред Хебранга ту се налазио и Сретен Жујовић Црни, члан ЦК КПЈ. Кућа је била добро чувана, пред њу су постављени стражари и против-авионско оружје, јер су тих дана Београдом кружиле гласине да совјетски агенти намеравају отети оптужене.

Партијска комисија је тврдила да поседује сазнања о Хебранговој сарадњи са усташама и то кроз наводно потказивање загребачких комуниста, током окупације, као и да је био руски шпијун, због подршке резолуције Информбироа и одавања тајни Совјетима. Поводом његовог хапшења совјетски амабасадор је протестовао и тражио да њихови представници буду присутни приликом испитивања, али су захтеви одбијени.

Хебранг није признао кривицу, нити се одрекао Информбироа. Званично је саопштено да је 11. јуна 1949. године извршио самоубиство, вешањем о радијатор, у београдском затвору Главњача. Службена истрага никада није завршена, а оптужница против њега никада није подигнута, нити му је суђено.

Одлуком Сабора Републике Хрватске 1992. године је политички рехабилитован и проглашен жртвом „комунистичког режима“[1].

Отац је хрватског лекара и политичара Андрије Хебранга.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Lzmk.hbl.hr: HEBRANG, Andrija, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ а б Andrija-hebrang.com, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература[уреди]