Антихелиониди

С Википедије, слободне енциклопедије
Антихелиониди
Период активности целе године
Радијант Псеудорадијант на 185° источно од Сунца
Геоцентрична брзина 20 — 35 km/s
Популациони индекс 3,0
ЗХР 2,5
Родитељско тело различити астероиди и комете
(в.текст)
Извори спорадичких метеора у еклиптичном координатном систему у односу на позицију Сунца: A - апекс, H - хелион, AH - антихелион, T - северна грана тороидалног извора; S - положај Сунца

Антихелиониди су спорадични метеори који привидно долазе из смера супротног од положаја Сунца. Материјал који даје антихелиониде потиче од различитих тела (комета и астероида) мале инклинације, а у контакт са земљином атмосфером долази пре него што прође кроз свој перихел.[1][2]

Већина метеороида који припадају овом извору су астероидног порекла, са афелом у астероидном појасу. Угао под којим секу Земљину орбиту варира, али услед Земљине револуције долази до фокусирања радијанта у област супротну Сунцу (антихелион)[1]. Међутим, услед ротације Земље, радијант је померен 15° на исток (ближе апексу) и знатно је већи од радијаната правих метеорских ројева — 30° по ректасцензији а 15° по деклинацији, због чега је овалног облика. Кулминација радијанта је у 1 час после поноћи по локалном стандардном времену (односно у 2 сата по поноћи ако је на снази летње рачунање времена). Антихелионски извор никада не одступа више од 23° од еклиптике, тако да се антихелиониди могу видети са обе хемисфере. Крајем новембра и почетком децембра је на 23° северно од еклиптике и тада је највидљивији са северне хемисфере, али се тада поклапа са радијантом Таурида; док је крајем маја / почетком јуна на 23° јужно од еклиптике и тада је највиши за посматраче са јужне хемисфере.[3][4]

Раније је овај извор третиран као већи број ројева чији се положај налазио скоро на еклиптици, и то[4]:

  • δ-Канкриди (DCA)
  • Виргиниди (VIR)
  • Сагитариди (SAG)
  • Северни δ-Аквариди (NDA)
  • Јужни ι-Аквариди (SIA)
  • Северни ι-Аквариди (NIA)
  • Писциди (SPI)
  • Северни Тауриди (NTA)
  • Јужни Тауриди (STA)
  • Северни χ-Ориониди (XOR)

Од ројева који имају радијант у антихелиону, задржани су δ-Леониди, Каприкорниди и Тауриди, због јасне издвојености радијанта и максимума, и јер су им позната родитељска тела.[1]

Током највећег дела године, могуће је видети 2 — 3 метеора на сат из овог извора, али се у неким периодима овај број повећава, када Земља наилази на гушће распоређене метеороиде. Ти периоди су раније сматрани максимумима наведених еклиптичких ројева.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  2. ^ „Minor Showers and Sporadic Meteors”. Sky Scan, Edmonton, Alberta, Canada. 2004. Архивирано из оригинала 26. 08. 2011. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  3. ^ а б Lunsford 2009
  4. ^ а б Rendtel, Jürgen (2006). „Visual Sporadic Meteo Rates” (PDF). WGN, the Journal of the IMO. International Meteor Organizazion. 34 (3): 71—76. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 10. 2015. г. Приступљено 02. 11. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Lunsford, Robert (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 
  • Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2.