Античка Картагина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Картагина и њени поседи

Античка Картагина је била античка цивилизација која је настала од феничанског полиса Картагине, близу данашњег града Туниса. Првобитно је била колонија Тира, али је стекла независност око 650. п. н. е. и успоставила доминацију над другим феничанским колонијама у данашњој Шпанији, Италији и северној Африци која је трајала до 146. п. н. е. На врхунцу своје моћи, Картагина је доминирала највећим делом западног Средоземља.

Картагина је од 3. века п. н. е. била у константном сукобу са Римском републиком, што је довело до низа ратова који се називају Пунски ратови. После трећег и последњег пунског рата, Картагину су заузеле и разориле римске легије.

Историја[уреди]

Оснивање[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Сицилијански ратови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сицилијански ратови

Картагињански економски раст и њена зависност од мореплоства да обавља већину своје трговине, је довело до стварања моћне картагинске морнарице.[1] Ово је, у спрези са њеним успесима и растућом хегемонијом, довело Картагину у све већи сукоб са Грцима из Сиракузе, другом великом силом која се надметала за контролу над централним Медитераном.[2]

Острво Сицилија, које је лежало на прагу Картагине, је постало бојиште на ком се одиграо овај сукоб. Од најранијих дана, и Грке и Феничане су привлачила велика острва, дуж чијих обала су оснивали колоније и трговачке станице;[3] ратови између ових насеобина су вођене вековима.

До 480. п. н. е. сиракушки тиранин Гелон, кога су делимично подржавали други грчки полиси, је покушао да уједини острво под својом влашћу.[4] Ова непосредна претња није могла бити игнорисана, и Картагина је, можда као део савеза са Персијом, послала војску под генералом Хамилкаром. Традиционални извори, као што су Херодот и Диодор, наводе снагу Хамилкарове војске од 300.000 људи; иако су ове бројке сигурно преувеличане, она је сигурно била завидне величине.[5]

Међутим, на путу до Сицилије, Хамилкар је доживео губитке (могуће тешке) због лошег времена. Искрцавши се код Панорма (данашњи Палермо)[6], Хамилкар је провео 3 дана реорганизујући своју војску и поправљајући оштећену флоту. Картагињани су марширали обалом до Химере, и подигли су логор пре него што су упустили у битку код Химере.[7] Хамилкар је или погинуо у бици или је извршио самоубиство због срамоте.[8] Као резултат тога, племство је преговарало о миру и заменило стару монарију републиком.[9]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Агатокле, сиракушки тиранин, је 315. п. н. е. освојио град Месену, данашњу Месину. Он је 311. п. н. е. напао последњи картагински посед, којим је прекршио услове важећег мира, и опсео Акрагас. Хамилкар, унук Ханона Морепловца, је успјешно предводио картагински противнапад. До. 310. п. н. е. он је контролисао скоро цијелу Сицилију и опсео саму Сиракузу.

У очајању, Агастокле је у тајности повео експедицију од 14.000 људи на афричко копно, надајући се да ће се спасити водећи контранапад на саму Картагину. У овоме је имао успјеха; Картагина је била принуђена да повуче Хамилкара и већину његове војске са Сицилије да се суоче са новом и неочекиваном претњом. Две армије су се сукобиле у бици изван Картагине. Картагинска војска, под Хамилкаром и Ханонон, је поражена. Агастокле и његова војска су опсели Картагину, али су их њене непробојне зидине одбиле. Умјесто тога, Грци су се задовољили окупацијом сјеверног Туниса све док нису поражени двије године касније 307. п. н. е. Сам Агастокле је побјегао назад на Сицилију и изборио мировни споразум са Картагињанима, којим је Сиракуза остала центар грчке моћи на Сицилији, мада је изгубила много од своје моћи и стратешки важан град Месену.

Пиров рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пиров рат
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Пунски ратови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пунски ратови
Територије под картагинском влашћу током Пунских ратова

Први пунски рат (264. п. н. е.241. п. н. е.) био је први од три велика рата између Картагине и Римске републике. Две силе су се 23 године бориле за превласт у западном Медитерану. Римљани су победили на крају, намећући тешке мировне услове и велике финансијске репарације против Картагине. Сицилија је постала прва римска провинција. Картагина је престала да буде главна поморска сила, а Рим је преузо контролу над западним Медитераном.

После Првог пунског рата је избио Плаћенички рат - устанак плаћеника у картагинској служби против својих послодаваца, а коме су се прикључили либијски градови под картагинском влашћу. Узрок побуне је било лоше стање картагинских финансија након исплате одштете Риму после пораза у Првом пунском рату, односно неспособност исплате великог броја најамника ангажованих у том сукобу. Иако се испочетка чинило да ће Картагина након неког времена моћи исплатити најамнике, побуна је ескалирала када су на њено чело стали Спендије и Мат и наговорили Либијце да им се придруже. Картагина, финансијски, материјално и људски исцрпљена нашла се у тешкој ситуацији и на почетку сукоба трпела низ пораза, али је ангажман даровитог и искусног војсковође Хамилкара Барке довео до победе над побуњеницима и гушења устанка.

После тога успеха, Хамилкар Барка је био изузетно популаран, да противници нису могли спречити његов успон скоро до самовлашћа. Да би компемнзовао губитак Сицилије и Сардиније, регрутовао је нову армију, коју води на своју властиту одговорност у експедицију у Хиспанију 236. п. н. е.. У Хиспанији је намеравао да створи нову империју и нову базу, одакле ће једном кренути у кампању освете против Рима. Током осам година оружјем и дипломатијом осигурао је велике територије у Хиспанији, али прерана смрт га је спречила да заврши освајања.

Други пунски рат се водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е.. Рат је обележио изненађујући Ханибалов прелазак преко Алпа, приликом ког је изгубио доста војника, савез са Галима, велика победа у бици код Требије и велика заседа код Тразименског језера. Након ових пораза, Римљани су против Ханибала употребили тактику избегавања борбе, али због непопуларности оваквог приступа, Римљани су ипак поново морали прибећи биткама на отворенима. Исход тога је био тешки римски пораз код Кане, што је за последицу имало прелазак многих римских савезника на страну Картагине, што је продужило рат у Италији за више од 10 година, током којих је још римских војски било уништено. Ипак, Римљани су били успешнији у опседању градова и освојили су све важније градове који су се придружили непријатељима, а такође су успели да спрече картагињански покушај да Ханибалу пошаљу појачање у бици код Метаура. У међувремену на Иберијском полуострву, која је била главни извор људства за Ханибалову војску, друга римска експедиција на челу са Сципионом Африканцем Старијим је заузела Нову Картагину и окончалу картагињанску владавину над Иберијом у бици код Илипа. Коначан окршај је била битка код Заме између Сципиона Африканца и Ханибала, окончана Ханибаловим поразом и наметањем ташких мировних услова Картагини, која је престала да буде велика сила и постала је римски поданик.

Трећи пунски рат (149. п. н. е. - 146. п. н. е.) је био последњи од Пунских ратова. Рат завршава потпуним уништењем града Картагине. Све те територије је окупира Рим, а становништво убио или поробио.

Управа[уреди]

Картагом су у почетку владали краљеви, али је касније власт преуређена у неку врсту олигархије и републике где су власт у рукама углавном имали богати трговци и аристократи. Они су чинили Карташки сенат познат још и као Врховно веће. Извршну власт су имали суфети, који су имали функцију сличну римским конзулима. Врховно веће (римски и грчки извори говоре о „Сенату“, и о " већу старешина „или "герузија"), које је имало широк распон овлашћењу, међутим, није познато да ли је Суффети изабрани у овом већу или скупштине људи. Суфети су имали и правосудне те судске извршне овлашћењу, али не и војну. Иако је градску администрацију чврсто контролисала олигархија, можемо наћи демократске елементе попут бирања законодаваца, синдиката и места састанака.

Религија[уреди]

Стеле у Тофету

Картагина је била озлоглашена од стране својих непријатеља, да практикује жртвовање беба и деце. Плутарх спомиње ту праксу, као што учинили Тертулијан, Оросије и Диодор са Сицилије.[10] Полибије и Ливије то не спомињу.

Модерна археолошка ископавања у бившим картагинњаским областима су пронашла гробља за децу и одојчад.[11] У једном дечјем гробљу званом Тофет отприлике 20.000 урни су закопане између 400. и 200. п. н. е., а та пракса се наставила до раних година хришћанског периода. Урне су садржавале спаљене кости новорођенчади и у неким случајевима чак кости фетуса и двогодишње деце.

Симбол богиње Танит

Понекад се тврди, међутим, да су та тела само кремирани остаци умрле деце.[12] Неки модерни научници данас сматрају да је много вероватније да су те приче део римске пропаганде против Картагине како би оправдали њихова освајања и разарања.

Док преживели пунски текстови не спомињу жртвовања дали су довољно детаљан портрет врло добро организоване касте, храмова и свештеника који обављању различите функције, за разне пригоде. Картагина је имала много богова. Врховни божански пар био је богиња Танит и бог Баал Хамон. Танит је била и богиња заштитница Картагине па се њен симбол налази скоро свуда. Свештеници су били потпуно обријани за разлику од већине становништва. У првим столећима града обредна славља укључивала су ритмички плес, изведен из феничанке традиције.

Изгледа да је богиња Астарте била популарна у раним раздобљима. На врхунцу своје космополитске ере Картагина је изгледа прихватила богове и из других цивилизација: Грчке, Египта и етрурских градова-држава.

Референце[уреди]

  1. ^ Fagan & Trundle (2010), стр. 273.
  2. ^ Dodge (2012).
  3. ^ Gabriel (2008).
  4. ^ Angelis (2003), стр. 66.
  5. ^ Ray (2009), стр. 86.
  6. ^ Fine (1983).
  7. ^ Spence (2002), стр. 166.
  8. ^ Burn (1984), стр. 481.
  9. ^ Chan (2006), стр. 47.
  10. ^ Diodorus Siculus. Trans. C.H. Oldfather. Diodorus of Sicily 1, VI, VIII, IX. Cambridge: Harvard University Press, 1954-1963 (The Loeb Classical Library).
  11. ^ Lancel, Serge (1994). Carhtage a History. ISBN 978-1557864680. 
  12. ^ Sergio Ribichini, "Beliefs and Religious Life" in Moscati, Sabatino (ed), The Phoenicians, 1988, pp. 141

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]