Антонио Вивалди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антонио Вивалди

Антонио Вивалди, композитор из периода барока
Антонио Вивалди, композитор из периода барока

Информације
Датум рођења 4. март 1678.
Место рођења Венеција (Млетачка република, данас Италија)
Датум смрти 28. јул 1741.
Место смрти Беч (Аустрија)
Дела

Антонио Лучо Вивалди (итал. Antonio Lucio Vivaldi; Венеција 4. март 167828. јул 1741. Беч), је био венецијански свештеник и композитор из периода барока, као и познати виолиниста.

Рођење и младост[уреди]

У зиму 1678. у време када је Венецију задесио до тада невиђено висок водостај, у улици Сан Мартин, у кварту Кастело, недалеко од Арсенала, родио се мали Антонио - дана 4. марта, док је највећи део града био поплављен. Истога дана је и крштен: „Антонио Лучо, синчић господина Ђованија Батисте Августина Вивалдија, свирача, и госпође Камиле, његове супруге, рођен је 4. марта текуће године, а примио прво причешће у своме дому због смрти што му претише“, записано је у црквеном регистру. Смрт је заиста вребала Вивалдија током читавог живота. Болест га је пратила у стопу, иако се до данас не зна од чега је тачно боловао. Бол и стално стезање у грудима пратили су га целога живота, а он се лако умарао и врло тешко ходао, тако да се кроз своју родну Венецију кретао искључиво гондолом или кочијом. Ипак, то га није спречило да свој живот проживи у узбудљивом и брзом ритму и да у његовим музичким делима увек влада веселост, добро расположење и „вечито пролеће“. Ђовани Батиста, Антонијев отац, био је свирач и виолиниста при базилици Светог Марка 1685. године, 2 године пре синовљевог рођења. Нико није користио презиме Вивалди, већ су га сви звали Роси због риђе косе, коју је наследио и његов син првенац. Ђовани се бавио и компоновањем - године 1688. изведена је његова опера „Несрећна верност“. Ипак, сматрао је да је посао музичара непоуздан, па је поред куће држао и берберницу где је и сам радио, а супруга Камила потицала је из породице кројача. За болешљивог Антонија сматрао је да је најбољи свештенички позив, али мали Антонио није могао ни да похађа школу. Због лошег здравља узимао је приватне часове код свештеника цркве Сан Ђеминијано.

Антонио је имао само 5 година када су Турци опседали Беч. У житељима Млетачке републике тада се јавила нова воља и снага за живот, па се на улицама непрестано одвијало даноноћно славље. Мали Вивалди је то одлично упамтио. У Венецији су такође, позоришта била изузетно популарна, посебно међу племством, а музиком су готово сви желели да се баве. Отворена су 4 Конзерваторијума за музичко образовање сироте деце, а Антонијев отац је одлучио да сина подучи свирању виолине. Ускоро је осим виолине Антонио научио да свира и чембало и друге инструменте, а затим је убрзо почео и сам да компонује. Имао је 25 година када је званично изучио за свештеника. Исте године запослио се као професор виолине и других гудачких инструмената у Школи за музику где ће касније настати многа његова дела. Врло брзо се прочуо као одличан учитељ, а његова зарада је премашивала очеву. 1705. године Антонио је објавио своје прво дело „Камерну сонату за две виолине и виолончело“.

Зрело доба[уреди]

Осим за музику, Антонио је имао и савршен осећај за поезију. Када му је било 35 година компоновао је „Хармонијске имагинације“ на сопствене стихове што је био и громогласни почетак успешне оперске каријере Антонија Вивалдија. Између 1714. и 1739. године написао је 18 опера за позориште Сант Анђело које ће потом и сам почети да води. Ускоро затим ступио је и у службу принца у Мантови и постао капел-мајстор његовог камерног оркестра од 1718. до 1720. године. Током тог периода успешно је компоновао и духовна и световна дела. Тамо је упознао и Ану Жиру, младу певачицу и своју будућу дружбеницу, која ће касније тумачити бројне улоге у Антонијевим операма. Недуго затим, успехе који су већ доживели Вивалдијеви концерти на којима је свирао чембало или прву виолину у Европи сада доживљавају опере у Италији. Стигао је и позив са Венецијанског конзерваторијума где ускоро одлази са Аном.

Последње године и смрт[уреди]

Годину дана касније у Амстердаму је објављено дванаест Вивалдијевих концерата, од којих су прва четири била Годишња доба - музичке илустрације љупких сонета. Њихов успех је био огроман и муњевит. На концерту у Паризу 1728. године „Четири годишња доба“ чуо је и Луј XV. Очаран, позвао је Вивалдија да свира на његовом венчању, као и онда када су му се родиле две кћери-близнакиње. Тих година, Вивалди је своја дела изводио пред најутицајнијим владарима Европе. Тада Вивалди одлучује да више не штампа своја дела јер му ауторска права нису била заштићена, што је финансијски дало добар ефекат, али су тиме многа његова дела изгубљена, а интересовање за његове концерте почиње полако да бледи.

Године 1740. одлучује да са Аном отпутује у Беч, али је она остала у Грацу да би извела неколико његових опера. Годину дана касније Вивалди је продао неколико својих дела грофу Колалту, али касније више нема података о њему, осим смртовнице на којој пише да је Антонио Вивалди, свештеник, стар око 60 година умро од последица унутрашње инфекције 28. јула и сахрањен на гробљу болнице. Композитор је тада доста осиромашио па је сахрањен сасвим скромно. Његова велика љубав Ана наступила је још неколико пута 1744. године и касније се о њој губи сваки траг. Након Антонијеве смрти свештеник манастира Сан Мартино пронашао је обимну збирку музичких дела која су остала иза Вивалдија - три стотине његових концерата, осам соната, четрнаест опера, пет свезака духовних композиција и две свеске световне вокалне музике. Преостали део значајног опуса Вивалдија пронађен је нешто касније и у палати Дурацо у Ђенови. Напомена

Спољашње везе[уреди]

Види још[уреди]