Антони Гауди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Sciences humaines.svg
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Датум уноса: октобар — децембар 2013.
Википедијанци: Ова група студената ће писати чланке у ГИП-у, зато не пребацујте овај чланак у именски простор Википедије.
Слободно можете уређивати овај чланак и помоћи студентима у његовој изради.
Антони Гауди

Антони Гауди
Антони Гауди

Информације
Датум рођења 25. јун 1852.
Место рођења Реус (Шпанија)
Датум смрти 10. јун 1926.
Место смрти Барселона (Шпанија)
Дела

Антони Гауди (катал. Antoni Gaudí i Cornet; Реус 25. јун 1852. — Барселона, 10. јун 1926.) био је шпански и каталонски архитекта, познат по свом јединственом стилу и изузетно индивидуалистичком дизајну, који је широко распрострањен у престоници Каталоније, Барселони.[1] Саграда Фамилиа (Sargada Familia, 1909), његово ремек-дело данас је једно од најпосећенијих споменика у Шпанији. Гаудијев рад достигао је велику распрострањеност и популарност, због чега је дошло до појаве безброј студија посвећених проучавањем баш његовог стваралаштва. Између 1984. и 2005., седам његових дела је проглашено светском културном баштином Унеска.[2]


Рани живот и образовање[уреди]

Гауди је рођен у малом градићу Реус, провинција Тарагона, Шпанија, 1852. године. Око његовог тачног места рођења се такмиче градићи Риудомс и Реус, иако већина његових биографа сматра да се родио у Реусу. Потиче из породице казанџија и котлара.[3] Родитељи су му били Франсеск Гауди Сера и Антонија Корнет Бертран.[3] Гауди је студирао архитектуру на Вишој техничкој школи архитектуре у Барселони од 1873. до 1877. Због недостатка новца, упоредо са студијама, ради као технички цртач и понекад као дизајнер намештаја.[3] Пошто је те послове одлично радио, за различите пројекте га унајмљују двојица познатих каталонских архитеката, Ђузеп Фонтсере и Ђоан Марторељ. 1878. дипломира и добија свој први посао и то за градску расвету града Барселоне. Прво велико Гаудијево дело је кућа произвођача опека Мануела Винценса. Каријера му креће узлазном путањом. Почиње да ради за свог главног покровитеља, прозвођача текстила, Еусебиа Гуеља. Једна од витрина коју је дизајнирао за познато обданиште, Каса Корнеља у Барселони, бива изабрана за Универзалну изложбу у Паризу, 1878. године. Тај чин прави заокрет у професионалном и приватном животу младог Гаудија.[3] Еусеби Гуељ, један од уважених послодаваца текстилне индустрије у Каталонији, био је импресиониран елеганцијом и модерним стилом те витрине, те је постао Гаудијев главни клијент и мецена, по коме ће касније добити име Парк Гуељ.[3] 1883. Гаудију се обраћају да преузме грађење цркве Саграда Фамилија. Градња те цркве испуњава последње године његовог живота, а сама је грађевина постала симбол његовог ревног, аскетског католицизма, који је био изражен у старијој доби.

Приватни живот[уреди]

Антони Гауди је цео свој живот посветио својој професији и никада се није женио. Његова сапутница у животу била је католичка црква, а његова посвећеност Богу се све више повећавала како је постајао старији. Једина ствар којој је био више посвећен од вере био је његов посао. Гауди је имао нордијске црте лица, плаву косу и плаве очи. Као младић се облачио у скупа одела, јео само у најбољим ресторанима, а био је и чест гост у позориштима и операма широм Барселоне. Многи су за њега говорили да је недруштвен, непријатан и арогантан. Сам Гауди је признао да има плаховиту нарав и да је то једина ствар у животу коју није научио да контролише.[4] Међутим они који су му били најближи говорили су да је веран пријатељ, добар саговорник и пријатан човек. Као младић је био веома заинтересован за социјалне проблеме радника и осећао је јаку повезаност са селом. Такође је био за формирање засебне државе Каталоније, али никада није желео да се политички ангажује. 11.септембра 1924. на национални дан Каталоније одржане су демонстрације у Барселони због забране каталонског језика коју је увео диктатор Мигел Примо де Ривера (Miguel Primo de Rivera). Током те демонстрације полиција је претукла и ухапсила Гаудија. Међутим платио је кауцију од педесет пезета и брзо је пуштен из затвора. Као старији човек Гауди се много променио. Јео је скромно, облачио се у стара, офуцана одела и уопште није водио рачуна о свом изгледу. Заправо толико се није старао о томе како изгледа да су га на улици често мешали са просјацима. Повукао се из друштвеног живота и тотално се посветио свом послу и Богу. Бежао је од камера и новинара и зато данас нема пуно његових фотографија.[5]

Смрт[уреди]

Сахрана Гаудија

Дана 7. јуна 1926. године, Антони Гауди је кренуо у свакодневну шетњу до цркве Светог Филипеа Нерија на исповест и молитву. Док је ишао ка цркви ударио га је трамвај и он је изгубио свест. Због запуштеног изгледа и празних џепова нико га није препознао и зато су га послали у болницу за сиромашне.[4] Пријатељи су га пронашли следећег дана и желели су да га преместе у неку бољу болницу али је он то одбио. Умро је два дана касније 10. јуна 1926. у 74. години. Последње речи су му биле „Амин. Мој Боже. Мој Боже.“ Његова сахрана је била велика манифестација. Гомила људи се скупила да се последњи пут поздрави са генијалним архитектом. Сахрањен је у крипти Саграда Фамилије, а на његовом надгробном споменику пише : Антони Гауди, Реус, умро у 74. години, живео примеран живот, изузетан дизајнер овог дивног здања, умро побожно у Барселони 10. јуна 1926., из пепела таквог човека, чекамо васкрсење мртвих.

Стваралаштво[уреди]

Гауди и модернизам

Каса Мила, Барселона
Улаз у Парк Гуељ, Барселона

Модернистичком препороду каталонске уметности припада и дело архитекте Антонија Гаудија. Прва Гаудијева дела одликују се неоготским елементима, док ће му меценство породице Гуељ омогућити неограничено експериментисање са стиловима и материјалима. Међу првим резултатима те сарадње ће бити Парк Гуељ (Еl Parque Güell) из 1990. године, комплекс стамбених објеката и дворишта у предграђу Барселоне, где архитекта користи маштовите органске облике, вишебојну керамику и декорацију карактеристичну за исламску или мудехар уметност.[6] Парк Гуељ је познати комплекс Гаудија, који је ту и живео последњих двадесет година свог живота. Парк је прво био део комерцијалне неуспешне стамбене зоне, а касније је претворен у градски врт. Изграђен је у Гаудијевом препознатљивом стилу. Таласасти облици и стубови са мозаицима од поломљених керамичких плочица (посебна техника коришћена у каталонском модернизму тренкадис). Улаз у парк је слободан, али се улаз у Гаудијеву кућу, у којој се налази намештај који је он дизајнирао, плаћа. Кључно место у парку је главна тераса, окружена дугачком клупом у облику морске змије. Велики пролаз на највишој тачки парка пружа најбољи поглед на Барселону. Ова палата је 1969. проглашена историјско-уметничким спомеником од националног интереса, а 1984. УНЕСКО ју је ставио на листу светске баштине.[7] У уређењу градских кућа Батљо (Casa Batlló) и Мила (Casa Milà), Гауди руши устаљене архитектонске манире. Прву грађевину прекрива сјајним керамичким плочицам и додаје јој гвоздену ограду. Зграда коју је реновирао Гауди за текстилног магната Јозефа Батљоа је лако препознатљива по својим балконима необичних облика. Богато прочеље , украшено керамиком и стаклом, од националног је интереса, као и необична кровна конструкција валовитог облика, те мали стуб са крстом на врху испод којег је златним словима исписан анаграм " Исус , Марија и Јосиф ". Ова кућа је такође 1969. године проглашена историјско-уметничким спомеником.[7] Кућу Батљо становници Барселоне зову још и Кућа од костију (Casa dels ossos), пошто њена спољашња структура подсећа на скелет. Била је пројектована као породична кућа средњег сталежа. Типичан је пример Гаудијеве архитектуре са неправилним облицима. Велики део фасаде је прекривен мозаицима тренкадис, а кров је лучан и подсећа на леђа змаја (још један типичан Гаудијев симбол). Другу грађевину, кућу Мила, конструише разноврсним материјалима дајући јој органски облик стеновите планине из чије унутрашњости бујају грмови од кованог гвожђа (отуда име Ла Педрера, Каменолом ).[6] Спољашња страна представља изванредну илустрацију Гаудијеве креативне моћи остварене у камену. Камени блокови и предње стране су повезани потпорним зидовима и на тај начин је повезана читава грађевина. Посебан шарм дају и бакарне балконске ограде необичне структуре. Унутрашњи део куће није централно повезан па се до појединих делова кућа долази лифтом или унутрашњим степеницама. Али најнеобичније уметничке форме се налазе на крову, а најнеобичнији од њих су димњаци и вентилациони отвори од белог мермера и украсних цигли или обојеног стакла од којих су изведени апстрактни облици модерне уметности. Мотиви за облик крова су узети из маринске флоре и фауне. Године 1969. проглашена је историјско-уметничким спомеником од националног интереса, а 1984. године УНЕСКО ју је ставио на листу каталонског националног богатства. Године 1986. зграда је преуређена од стране Fundacio de la Caixa de Catalunya, која је сада прочеље првог спрата као соба за изложбе. Прозори с предње стране су познато Гаудијево дјело, познато под називом Espei Gaudi.[7] ПЕДРАЛБЕС - ова палата је изграђена 1921.. године од стране Бона и Пуига и Де Паула Небота на месту резиденције краља Алфонса XIII, коју је поседовала Гуељова породица која није ту боравила. Палата је проглашена историјско-уметничким спомеником од националног интереса 1931. године, када је уједно постала и власништво града Барселоне. У јавној је употреби још од 1960. године и у њој се налазе колекције керамичког музеја, једних од најважнијих овог типа у Шпанији, са комадима који датирају још из 12. века.[7] АМАТЛЕР - ову кућу је пројектовао Пуиг и Цадафалцх 1980. године на месту раније грађевине. Богато украшена предња страна изграђена је од ситних мозаичких елемената помешаних са разним западњачким стиловима, док је остатак зграде у неоготичком стилу. Зграду с предње стране украшавају мали прозори необичних облика украшених алегоријским мотивима модерног сликарства. Године 1976. Аматлерова кућа је проглашена историјско-уметничким спомеником националног интереса.[7]


Гауди и натурализам

Током овог периода Гауди усавршава сопствени стил, инспирисан је органским облицима у природи. Испробава нова структурна решења која се базирају на његовим истраживањима из геометрије. Своје грађевине базира на основу орнаменталног стила али и себи даје доста слободе. Гауди најпре гради Касу Калвет[8] у Барселони. Направљена је за познатог произвођача текстила Калвета. Најзанимљивији део зграде је задњи део и њена фасада и декорација ходника и намештаја, који је направљен од потпуно органских материјала. Главна одлика фасаде је то да је направљена од камена, док су терасе начињене од гвожђа. На фасади су најупечатљивији делови са симболичким елементима. Изнад врата се налазе иницијали власника. Унутрашњост фасаде је декорисана мотивима из природе, али и митологије. Галерију подупире чемпрес (симбол гостопримства). На главном спрату, олуци су представљени у облику печурака, зато што је власник био и микологичар. Гауди је ову грађевину базирао на барокном стилу. Кућа Калвет није отворена за обиласке, али се у њој данас налази ресторан. Под заштитом је УНЕСКА као Светска баштина. Значајно Гаудијево достигнуће је и рестаурација катедрале Свете Марије[8] у Палми де Мајорци , коју су му поручили градски бискупи. Катедрала је првобитно изграђена још у 13. веку у готском стилу. Гауди је склонио олтарски кип који је био у барокном стилу и тако је ставио бискупски престо у први план. Померио је хорске столице из центра просторије у презвитер и тако истакао пут који води до капеле. Он такође додаје нове проповедаонице и уводи електричну струју у катедралу. Скида прозоре у готском стилу и замењује их прозорима у бојеном стаклу. Поставља огроман балдахин изнад главног олтара и осликава га при чему има помоћ својих асистената. Али поред свих ових достигнућа Гауди напушта овај пројекат због несугласица у вези са једним делом катедрале. Гаудијева грађевина од великог значаја је Кућа Батљо[8]. Изграђена је између 1905. и 1907. године. Становништво Барселоне је назива кућа од костију (Casa dels ossos)пошто њена спољашњост подсећа на структуру коштаног скелета. Кућа је типичан пример Гаудијеве архитектуре. Неправилни облици доминирају архитектуром овог здања. Велики део фасаде је прекривен мозаицима направљеним од поломљених керамичких плочица, који се зове тренкадис, техника која је веома типична за скоро сва Гаудијева дела. Кров је лучан и подсећа на леђа змаја (змај је такође један од типичних симбола Гаудијеве архитектуре). Стубови су у облику костију, а терасе подсећају на лобање. Гауди 1908. године предлаже изградњу Хотела Атракција. Предвиђено је да достигне висину од 360 метара што је за то време било неизводљиво тако да овај пројекат није ни био спроведен у дело. Данас постоји само скица овог хотела.

Саграда фамилија[уреди]

Гаудијево недовршено ремек-дело, Саграда Фамилија

Саграда фамилија (каталонски/шпански: La Sagrada Família) или Света породица је римокатоличка црква у готском стилу која се налази у Барселони. Ова грађевина је најзначајније Гаудијево остварење које годишње посети око 3,2 милиона туриста што је чини највећом туристичком атракцијом у Шпанији. Већим делом своје касније каријере, Антони Гауди се бавио изградњом ове необичне цркве, коју није ни до смрти довршио, а где је претворио готски стил у сложену шуму глатких облика и раскошних детаља, са стубовима спиралног облика, сводовима, торњевима и хиперболичним параболоидним кровом.[9] Како и на Саграда фамилији, тако и на Каса Мили, Гауди комбинује неоготику, органске обилке растиња са искуствима из рада у кованом гвожђу и ствара целине на којима се свесно избегавају праве линије, равне површине и симетрија. Идеја за изградњу ове цркве била је Бокабелова (шп. Josep Maria Bocabella), а пројекат је поверен архитекти Франсиску де Паула дел Виљару (Francisco de Paula del Villar) који је почео са изградњом неоготичке цркве 1882. године. Међутим, Виљар одустаје од пројекта и наредне, 1883. године, га преузима Антони Гауди. Гауди је скоро цео пројекат променио и направио нови дајући му свој препознатљив стил који га је прославио. Када је почео са радом на изградњи цркве, имао је само тридесет једну годину, а од 1915. читав свој живот посвећује искључиво само овом пројекту. Као резултат настаје Саграда фамилија која представља синтезу свих његових архитектонских достигнућа. Имао је намеру да унутрашњост цркве представи као шуму, са косим стубовима тако да личе на дрвеће чиме се ствара једноставна, али чврста структура. Гауди је желео да створи грађевину која ће у исто време бити хармонична и естетски лепа, док ће њену потпору чинити савршена структура.Саграда фамилија је осмишљена тако да има облик латинског крста с пет бродова, а када буде завршена имаће осамнаест вретенасто изграђених кула. Дванаест (од 100m) ће бити посвећене апостолима, четири јеванђелистима, а преостале две Богородици и Исусу Христосу. Озидана је и покривена таласастим мембранама од танких цигли. Гауди је користио основне елементе готике: шиљасти лук и контрафоре, уздигнуте потпорне лукове и нагиб стубова у зависности од распореда терета на њима. До сада је изграђено пет торњева, а шести ће бити висок 170m и имаће лифт којим ће моћи да се попне до врха.[10] Фронтални део цркве се састоји од три капије, тј. фасаде. Источна капија је посвећена Христовом рођењу (фасада Рођења), западна његовом страдању и смрти (фасада Страсти), а главна, јужна, његовом васкрсењу (фасада Славе). На овим фасадама су приказане разне сцене, попут мучења Христоса, васкрснућа, мотиви из пакла и чистилишта, као и елементи који симболишу седам грехова и седам врлина. Гауди је ретко правио планове о самој изградњи цркве, а они ретки који су постојали уништени су у Шпанском грађанском рату тридесетих година прошлог века. Саграда фамилија је увршћена на Унескову листу Светске баштине. Сматра се да ће бити завршена 2026. године на стогодишњицу смрти свог архитекте. Гаудијева посвећеност овом делу огледа се у чињеници да је он сахрањен у порти Свете породице, као и то да је током 1909. године саградио „Школе Саграда фамилије“ (Las Escuelas de la Sagrada Familia) у оквиру саме цркве због деце радника који су учествовали у изградњи ове велелепне грађевине. Седмог новембра 2010. године папа Бенедикт XVI ју је прогалсио мањом базиликом (basilica minor). Гаудијева дела представљају синтезу архитектуре, скулптуре и сликарства, али за њега је архитектура плод бујне, надреалне маште и осећа одбојност према било ком виду функционалности. Код њега откривамо склоност према ћудљивом, произвољном градитељству, пуном уздржаних изненађења која нам од доба барока није била позната.[11] Од како је почела да се гради па до данас, Саграда фамилија је грађена уз помоћ донација и новца од улазница које купују милиони људи широм света само да би видели ово јединствено ремек-дело. И сам Гауди је рекао: „Храм Саграда фамилија је дело у рукама Божијим и у вољи народа.“

Значај[уреди]

Гаудијев стваралачки чин задивљује. У историјском сврставању његовог дела у време еклектичке архитектуре и историзма настаје и нараста његова тежња за оригиналношћу, његов до сада чини се недоцењан однос ка научном истраживању, ка психологији, скулптури и сликарству. Привлачи и својим трагањем смисла стила, дакле ка основном принципу архитектонског рада. Гауди ће припоменути градитеље великих стилова, који су трагали за лепотама у непознато.[12]

Најзначајнији радови[уреди]

Многи његови радови се налазе у центру Барселоне. Осам дела УНЕСКО је прогласио за светску баштину.

Најзначајнији радови
Casa Calvet.jpg Casa Milà - Barcelona, Spain - Jan 2007.jpg Park Güell 02.jpg SF - lago.jpg
Кућа Калвет Кућа Мила Парк Гуељ Саграда Фамилија

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Antoni Gaudí Biography - Facts, Birthday, Life Story“. Biography.com Приступљено 5. 12. 2013.. 
  2. ^ „Antoni Gaudi - 7 Architecture works“. Mikerobbers.hubpages.com. 4. 4. 2013. Приступљено 5. 12. 2013.. 
  3. ^ а б в г д www.znanje.org
  4. ^ а б „Antoni Gaudi private life. Pictures of Barcelona, sagrada familia, la pedrera, park guell“. Gaudiclub.com Приступљено 5. 12. 2013.. 
  5. ^ „Biografia | Gaudí Experiència“ (на Шаблон:Ca icon). Gaudiexperiencia.com Приступљено 5. 12. 2013.. 
  6. ^ а б Svet hispanistike, Dalibor Soldatić i Željko Donić, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011
  7. ^ а б в г д kultura
  8. ^ а б в Antoni Gaudi. His life. His works
  9. ^ Енциклопедија Британика, Политика 2005. књига бр. 2
  10. ^ „Organska arhitektura-Antoni Gaudi | Nadgradnja“. Nadgradnja.wordpress.com. 5. 4. 2012. Приступљено 5. 12. 2013.. 
  11. ^ Општа историја уметности, књига трећа, „Вук Караџић“, Београд. 1974.
  12. ^ Architektura ČSR 1968/5 Antonio Gaudi od Mirka Venera- Praha 1968.


Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]