Анђео
Из Википедија
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Прилагодити стилу Википедије
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. |
Анђео (грч: αγγελος - посланик, весник, гласник; лат: angelus; преведено са јеврејског: מלאך малах) је натприродно биће које је присутно у многим религијама, чија је дужност да служи Богу или боговима. Анђео је веома важан у три абрахамске религије: јудаизму, хришћанству и исламу.
Садржај |
[уреди] Увод
У разним религијама анђео се сматра бићем чија је дужност да служи Богу. Представу о анђелу добило је хришћанство из јудаизма и персизма. Хришћански анђео je добро познат посредством цркве и нашем народу.
Анђели су »гола, невидљива људска створења, са дугим крилима... Они су увек близу Бога и служе му« (Етнографски Зборник 19, 216). Анђео је заменио старинског митског претка, који је наш заштитник и као такав стоји нам на десном рамену (некадашњи »заплећни дедови«).
[уреди] Анђели у јудаизму
Основа вере Јудеја је била вера у једног и јединог Бога, творца, најсветијег, праведног и милостивог, највишњем Господу целе васионе. Сам Бог, који је изабрао Израиљ као своје посебно власништво над осталим народима, јесте прави Бог, а многобоштво са својим многобројним боговима, богињама и божанствима само је био израз неразумности. По овоме питању није било сумње нити дискусије. На овој основи изграђена је цела теологија од времена пророка; теологије, чије елементе су образовали њихови списи. Она је храњена месијанским очекивањима и сачувана у животу кроз упутства учитеља тј. равина, заштитника и излагача, тумача закона и пророка.
Највиша јудејска заповест била је: "Чуј Израиљу, Јахве је наш Бог, Јахве је Једини!" Овако исповедање вере понављало се три пута дневно при рецитовању "Ш'ма Јисраел", а то је молитвена формула из Понз 6, 4-9, при чему је посебно наглашавана реч "једини" (= ехад).
За Јудејце монотеизам је поседовао исти ниво истинитости као и физицчко догађање, као стање мисаоног искуства. Он је подразумеван сам од себе, без било каквог рационалног утемељивања или спекулација. Због оваког схватања јудејство је долазило у ситуацију да је при објави своје вере, при порицању туђих, многобожачких богова, било чак оптуживано за безбоштво као што су то чинили Јувенал, Тацит или Плиније.
Бог је Један, свемогучи, најсветији, и пре свега, праведан је и милостив. Као свемогучи он управља током света, и такође, он води народе; праведнима долази у помоћ. Као најсветији он захтева од верника да избегавају грех, да се штите од нечистога и одвајају од многобожаца. Као праведан он је непоречиви и непогрешиви судија, који кажњава безбожне и награђује добре. Као милостив он стрпљиво чека и прашта грешнику. На основу његовог милосрђа и доброте он се призива као највиши и свемогући Бог оних који му служе, који га воле и који га називају "Оцем".
Употреба имена "Отац" изгледа да се може установити од 3. века пре Христа, и отада се Божије име "Јахве" у старе Јудеје није смело више изговарати. У грчком преводу Септуагинте уместо тетраграма (четворознака): ЈХВХ - Јахве, ступила је грчка реч "Кириос" (Господ). При јавном читању неизговориво име је замењено речју "Адонај" (јевр. Господ). У апокрифним и равинским списима Бог је означаван апстрактним појмовима као "Небо" (Шамајим), "Име" (Шем), "Место" (Маквом) итд.
У исто време и из истих разлога у теолошком речнику развија се, ради избегавања антропоморфизама - пренос људских дејства на не- или надчовечанством, или на дејства животиње - као и да би се божанско биће строго уздигло изнад сфере материјалног и земаљског света, учење о посредницима између Бога и човека: о анђелима, као о добрим, и о рђавим духовима, ђаволима или демонима.
За Јудејце, како анђели тако и зли духови добијају своју егзистенцију од истог творца, и од њега су при својој делатности зависни. Они стога нису били предмет обожавања или мољења. Анђели или зли духови представљају два света који се међусобно налазе у рату. Но, овај је дуализам моралне природе; он ни у коме случају нема метафизичке корене.
Представа о анђелима је изузетно стара. Као духовна и бестелесна бића они не једу и не пију, не рађају се и не умиру. Они узимају учешћа у особинама Бога, чије царство они образују и кога су весници. Њихов број јесте бесконачан (Понз 7, 10; Мт 26, 53; Лк 2, 13). Ако се појављују људима узимају људски лик и имају светле беле хаљине.
У погледу порекла израза анђео потице од јеврејског "мал(е)ак", тј. корен, и од њега је изведен апстрактни израз "посланичка служба, "мал(а)кут"; као и именица посланство, посао, рад, "м(е)лака". Од њега потиче и лично име Малахија, "Мал(е)аки" (= мој посланик), што је скраћена форма од "Мал(е)акиј'ја". Израз се сусреће и у угаритском, етиопском и арапском језику, где као и у јеврејском језику има значење посланика или анђела. Посматрано према функцији, анђео је опуномоћени представник једне друге личности (Пост 32, 6; Суд 9, 31; 2 Бар 6, 32) или је Божији посланик (Аг 1, 13; Ис 63, 9; 45, 12; Мал 3, 1). Као надљудско биће он може бити именован као "анђео Јахвеов".
У старом завету израз анђео има, како функционални, тако и генерички мисао, и означава преносиоца поруке, без прављења разлике да ли се при томе ради о људском или нељудском бићу. Када се ради о људском анђелу, онда се мисли на преносиоца поруке, док надземаљски анђео може извршавати и неке друге делатности. Пошто се анђео у старом завету појављује у људском облику и може бити замењен и са људима, акценат лежи више на функцији него на његовом небеском бићу.
Временом је израз добио искључиво значење небеског бића које служи Богу. Септуагинта преводи овај израз са "ангелос", те одавде долази латинска реч "ангелус". И у другим европским језицима речи су изведене из ових превода.
Из мноштва анђелских чета издвајају се редови анђела који су посебно наглашени и добијају посебан сјај. У питању је седам редова као што је наведено у 1 Енох 61, 10: херувими (ха-кв(е)рувијм), серафими (с(е)рафијм), офаними (офанијм), анђели силе (или први), власти, изабрани, и моћи.
И у 2 Енох (= слов. Енох) 20 набрају се анђелски редови: арханђели, силе, власти, први, моћи, херувими, серафими, престоли, офаними.
При томе чини се да херувими, офаними и серафими потичу из једног другог система. Ако на њихово место ставимо анђеле, добијамо такође седам анђелских редова. Ових седам редова сусрећемо и у Зав Адама, подељених на седам небеса.
Потпуно се другачије именују анђелски редови у књизи Јубилеји. У Јуб 1, 27, 29 спомиње се "андјео лица", као у Зав Леви 3, 18 и Зав Јуда 25, а у Јуб 2, 2, 8; 15, 27; 31, 14 наводе се анђели "светлости". "Андјео моћи", који је и анђео смрти и пратилац душе (Зав Асир 6; Зав Бенијам 6), и који прати патријарха Еноха на његовом путу кроз небеске светове.
Може се приметити да је ипак мало анђелских личности створених у Јудејству. Вредна посебне пажње јесте група од шест или седам анђела односно арханђела, која се јасном сусреће код Тов 12, 15. Овде се именује "Рафаило", један од седморице анђела који има приступ код Светога (тј. код Бога). У етиоп. Еноху именују се шест анђела стражара: Уриило, Рафаило, Рагуило, Саракиило (у каснијој јудеској традицији Цидкиило или Цадукиило), даље Гаврило и Михаило.
Према грчком тексту као седми наводи се Ремаило. То је вероватно исти арханђел који се и у 1 Енох 90, 21 спомиње под имену Јеремиило. Седам највишњих анђела познаје и Зав Лев 8, док Таргум Псевдо Јонатана на Понз 34, 6 познаје само шест арханђела. Већ се код Јез 9, 2 појављују шест анђелских лица, као људи, а њима се придружује седми, у платно обучен, који има писаљку (Јез 9, 11). Представа о седам анђела је, затим, прецртана кроз представу о четири херувима, носиоцима Божијег престола (Јез 1, 4). Они се на више места сусрећу у 1 Енох (1 Енох 9, 1; 10, 1; 40, 2; 54, 6; 71, 8). Њихова имена су Михаило, Гаврило, Урило и Рафаило.
Изразито значајна личност међу анђелима јесте Михаило (Мијхаел)
Етимолошки, ово име би се могло превести са: "Ко је као Бог?", али је ипак порекло имена непознато. Михаило је у првом реду заштитник јудејског народа и он има одлучујућу улогу на Божијем суду. У последњим данима овога света он се препире за свој народ (Дан 12, 1). За наведеног "војводу војске Јахвеове" у ИНав 5, 14 мислило се да је арханђел Михаило. Он води небеске књиге, што јасно наводи Висио Јесаиа 9, 21-22. И писар из 1 Енох (89, 61-64. 70. 76) који Израиљцима притиче у помоћ јесте Михаило. У 1 Енох 90, 21 он се наводи као један од "седам мудрих". У 1 Енох 90, 21 на њега је пренесен суд над палим анђелима, а према 1 Енох 10, 11 он, заједно са арханђелима Гаврилом и Рафаилом, даје мишљење о палим анђелима. Док је сатана у јудејској теологији клеветник, Михаило је бранитељ. При кажњавању палих анђела Михаила обузима сажаљење (1 Енох 68). Он пред Бога износи дела побожних (4 Вар 11). Он је небески (прво)свештеник, чији олтар је на четвртом небу (Отк 8, 3). Као анђео јудејског народа он је и његов законодавац. Грчки текст "Живот Адама" наводи да је приликом давања откривења Мојсију, то јест када је Мојсије примио таблице закона из руку Господа, он био поучен од стране арханђела Михаила. Понегде се Михаило појављује присутним при стварању света. Такође се према 1 Енох 69, 14 и тајанствена формула, којом је Бог при стварању света учврстио небо и земљу, ставља у уста арханђелу Михаилу. Према неким местима он је пратилац душе после смрти. Он прати Еноха при његовом путу у небо (1 Енох 71, 3). Од Бога је он добио заповест да помогне Еноху при његовом уласку у највише небо и да му набави небеску хаљину (2 Енох 22, 6). После Адамовог пада он га изводи пред Божији трон (Вита Адам 25-29). Он се бори са сатаном око тела умрлог Мојсија (Јуд 9). Према Вита Адам 38-42 њему Бог поверава тело умрлог Адама. Он Адама сахрањује (Вита Адам 48 - грчка верзија). Он је од Бога послан патријарху Аврааму да донесе његову душу, и после његове смрти, Михаило Авраама по Авраамовој жељи кроз све просторе (Авраамово завештање).
Гаврило
Друга значајна личност у старој јудејској ангеологији античког периода јесте Гаврило (Гав(е)риел). Етимологија његовог имена је такође непозната, али је могуће да знаћи: "Бог се показао јаким", или "снага Бозија", односно "Бог је јак". Према 2 Енох 24, 1 он седи са леве стране Богу, али је његова личност описана да би се о њој могло нешто више казати. Поред имена арханђела Михаила, његово име је једино које се спомиње у тексту старог завета. Према Дан 8, 16 и 9, 21 Гаврило има значајну улогу и чини се да је он највиши анђео. У људском лику он се јавља пророку Данилу (уп. Дан 8, 15-16 са Дан 10, 5-11; 12, 6-7). Отуда, закључујемо да је он један од највиших анђела и да не може бити идентичан са Михаилом. Он је код Дан 9, 21 споменути "човек" (Божији). На Данилову молитву (Дан 9, 21-27) он тумачи народу пророштво од седамдесет седмица. Према 1 Енох 20, 7 Гаврило је постављен над рајем и он тамо поставља херувиме и змије, а према 1 Енох 40, 9 он је предстојник свих небеских сила. Према 2 Енох 21, 5 он уводи Еноха у седмо небо. Чини се као да је првобитно арханђел Гаврило био највиши анђео, који је своје место касније препустио арханђелу Михаилу, вођи јудејског народа (уп. Лк 1, 19. 26).
Остали анђели
За арханђела Урила (Уриел) наводи се да је управљач неба и звезданих војски. Његово име знаци "моја светлост је Бог". Према 1 Енох 20, 2 он је постављен над небеском војском и над тартаросом (1 Енох 33, 3; 72, 1; 74, 2; 75, 3; 79, 6; 80, 1; 4 Језд 4, 1; 5, 20; 10, 28; Вита Адам 48), а према Сибил. 229 арханђел Урило разбија врата ада.
За арханђела Рафаила (Р(е)фаел) чини се да је анђео оздрављења. Рафаило иначе значи "Бог је излечио". Спомиње се код Тов 3, 16; 5, 4; 12, 5, и наводи се да је послан ради оздрављења Товије од очне болести и да протера доносиоца смрти, ђавола асмодија (- разрушитељ, упропаститељ). У 1 Енох 40, 9 јасно се наводи да је он постављен над свим болестима, слабостима и ранама људи, а према 1 Енох 20, 3 над свим духовима људи.
Међу највишим анђелима који се набрајају у 1 Енох 20 налази се и име Јеремила. Он је постављен над душама људи, који у аду очекуку дан васкрсења. Овоме одговара навод 4 Језд 4, 36 да је Јеремило постављен за надзорника "душа праведних у њиховим обитавалиштима".
Још се спомињу:
- Фануило (П(е)нуел)(= анђео лица) (1 Енох 40, 9; 4 Вар 2)
- Рагуило (Р(е)наел)(= пријатељ Божији) (1 Енох 20, 4; 2 Енох 33, 6)
- Самуило (Сх(е)муел) (2 Енох 33, 6)
- Асарјаљол (= етиопски Енох) (грчки начин читања је Истраил (1 Енох 10, 1), који се у каснијем предању помиње као анђео смрти)
- Рамаило (2 Вар 55, 3; 63, 3)
- Сарасаило (4 Вар)(уп. 1 Енох 20, 6)
- Сариело, Саракило и други...
Овде је покушано само нагласити вредност који су ове представе имале за веру тадашњег човека, укратко изнели карактеристичне црте и наведени су имена најпознатијих анђелских лица. Потребно је нагласити да и поред мноштва анђелских бића у верским представама, монотеизам остаје очуваним, посебно у водећим слојевима јудејског народа.
[уреди] Анђели у хришћанству
У Светом писму се појављују добри и зли анђела, друге предводи Сотона (Мк 11,25).
Анђели су створени пре ичега другог, а сами нису ничега створитељи. Анђели су по природи божански духови, другостепене светлости, невештаствени пламен огњени, хитропокретни умови. Они су словесни, самовласни (имају слободну вољу да сами одлучују), по благодати Божијој су бесмртни, троми су на зло али не и сасвим непокретни; ипак сада су заиста непокретни на зло, али не по природи, него по благодати Божијој и својој добровољној блискости Добру. Разликују се по слави, достојанству и служби.
Анђели су створени вишим од људи (Пс 8, 6) и немају тела ни телесних страсти (мада нису потпуно бестрасни, јер само је Бог сасвим бестрастан). Телесно нису ограничени, не попримају облик по законима вештаственог света, нису спутани тварју и тварним предметима, нису подложни земаљским законима времена и простора, али јесу просторно и временски ограничени, јер им је потребно кретање одређеном (мада веома великом) брзином и време (мада веома кратко) да са једног места дођу на друго. Називају се бестелесним (јер немају тело као људи) односно да имају танана "ваздушаста" (етерна) тела, јер уистину је само Бог једини бестелесан. Називају се невештаственим (нетварним) пошто је њихова природа много истанчанија од грубог човечјег тела и сродна је човечијој души, али су они у поређењу са Богом и вештаствени и груби, јер само Бог је једини невештаствен (ово посебно подвлачи преп. Јован Дамаскин на више места у својим делима). Људима се, како каже свети Василије, јављају увек у обличју својих тела, мада, како говори Јован Дамаскин, не онакви какви јесу, у пуном и застрашујућем блештавилу, већ у људима прилагођеном сјају, а такође могу попримити облик какав Бог зажели од њих, нпр. човека или облака или огњеног/светлоносног стуба. Поједини цркевни оци нарочито наглашавају да су анђели и сви створени духови у свом сопственом обличју човеколики. Они људе заступају код Бога, молећи се за људе с и уз људе, те људима доносе Божије дарове. По образу девет анђелских чинова и такозване небеске Цркве и Црква на земљи се разуме за саборну.
[уреди] Хијерархија анђела по Дионисију Аеропагиту
По св. Дионисију Ареопагиту, сва бестелесна бића могу се сврстати у тзв. "небеску јерархију" (према спису који се њему приписује "О небеској јерархији") у следеће три хијерархије, а свака у три чинова:
виша:
Серафими су четворо- односно шестокрилати симболи светлости, жар Божије ватре (Језек. 1,5, Иса. 6, 1), распаљују огњену љубав према Богу и најближи су Богу
Херувими просвећују премудрошћу и богопознањем, чувари су раја (Пост 3, 24)
Престоли су разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара (Кол , 16)
средња:
Господства господаре нижим чиновима, дају силу и мудрост, уче друге да владају вољом и осећањима
Силе спроводе непоколебиво вољу Божију, дају силу чудотворства
Власти представљају неуништавајућиву хармонију, кроте демоне, одбијају искушења
нижа:
Начела начелују нижим анђелским чиновима, брину за народе и световни суд
Арханђели благовесте, пророкују, укрепљују веру
Анђели су анђели чувари, војска небеска (Јов 19,12, Пс 103, 21), духови (Откр 1, 4), јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину, стоје људима најближе
Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова. Они за светлошћу и познањем Божијим чезну, па Бог и човеку открива тајне свога домостроја преко њих, не зато што су му они неопходни, већ зато што у то "анђели желе завирити" (1. Пт 1, 12). Не треба им ни језик ни слух, него без изговорене речи предају један другоме властите мисли и одлуке. Они увек чине само једно: служе Богу и његовој творевини.
Они се сви заједно називају анђелима (весницима), зато што сви служећи Богу учествују у људском спасењу; мада то није њихова једина служба. Они су због ње Светим Духом у Светом Писму добили име. Сходно томе се и серафими као највиши и Богу најближи чин називају арханђелима (тј. "наданђелима"), што у овом случају није назив чина, него службе (да се не поистовећују са осмим анђеоским редом). Сваки од њих, опет, има различит задатак: Михаило, на пример, да брани хришћанску веру и народ Божији, Гаврило да благовести итд.
Има седам арханђела. Први међу арханђелима је Михаило, име му значи "онај који је као Бог". Други је Гаврило, "сила Божија", трећи Рафаило или "исцељење Божије". Четврти међу арханђелима је Урило или "Божанска светлост", Пети је Салатаило, "врховни служитељ молитава", шести Егудило, "хвала Божија", и седми Варахило, "делитељ благослова". Понекад се помиње као осми арханђел и Јеремило.
[уреди] Анђели у исламу
Анђео се у исламу назива мелек. Верује се да су мелеци бића створена од светлости (арап. нур), а најстарији међу њима је Џибрил (Гаврило).
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија, 1927 г., Веселин Чајкановић
