Пројекат Аполо

Уколико сте тражили грчког бога светлости, погледајте чланак Аполон.

Пројекат „Аполо“ био је пројекат Сједињених Америчких Држава који је осмишљен у Националној аеронаутичкој и свемирској агенцији, а који је требао омогућити људима да слете на Месец и да се сигурно врате на Земљу обавивши при томе разне научне задатке. Био је то програм који је укључивао велик број мисија без посаде са пробним задацима и 11 мисија с људском посадом са конкретним задацима. Од тих 11 мисија са посадом две (Аполо 7 и 9) су обавиле задатак провере свемирског брода и опреме у орбити око Земље, Аполо 8 је први извршио лет с посадом око Месеца (без уласка у орбиту) Аполо 10 је провео испитивање лунарног модула у орбити око Месеца, док је шест мисија успешно слетело на Месец, те вратило посаду на Земљу. Лет Апола 13 који се требао спустити на Месец је због експлозије сервисног модула готово завршио хаваријом, али се посада ипак успешно вратила на Земљу. Шест мисија Апола остварило је циљ и основну сврху пројекта. Оне су извршиле разне површинске експерименте на месечевој површини који су укључивали механику тла, сеизмичка испитивања, испитивања површинске температуре, магнетског поља и соларних ветрова.

Аполо 7, који је тестирао Командни модул и Аполо 9, који је тестирао командни и месечев модул, биле су мисије које су обављале задатке орбитирања око Земље. Аполо 8 и Аполо 10 тестирали су различите компоненте летелице док су орбитирали око Месеца, и снимили су фотографије месечеве површине. Аполо 13 није успео да слетети на месечеву површину због проблема на уређајима, али је током кратке орбите око Месеца снимио много интересантних фотографија месечеве површине. Остале мисије Аполо с људском посадом обавиле су оно по чему је Аполо и постао симбол и синоним првог истинског људског корака у свемир.

Финансирање Аполо програма Сједињене Америчке Државе износило је преко 19 милијарди $ што је било 34% буџета америчке Националне аеронаутичке и свемирске агенције.

Почеци

Џон Кенеди у обраћању народу, 12. септембра 1962.

Амерички председник Двајт Д. Ајзенхауер био је идејни зачетник идеје о Аполо програму који је требао бити наставак пројекта летова у земаљску орбиту. Међутим, 1961, доласком на власт америчког председника Џона Кенедија Аполо програм је преоријентисан према осмишљавању свемирске летелице са људском посадом која има задатак слетања на Месец. Ту своју замисао Џон Кенеди објавио је 25. маја 1961. године у своме обраћању америчком Конгресу:

Кенедијево обраћање конгресу

„Верујем да се ова нација самој себи треба обавезати да постигне циљ којим би пре краја ове деценије довела човека на Месец и вратила га сигурно назад на Земљу. Ни један пројекат у свемиру у овом раздобљу неће бити тако импресиван за човечанство и важнији у дугорочном истраживању свемира; и ниједан неће бити тако тежак и скуп за остварење“

(Конгрес Сједињених Америчких Држава, 25. мај 1961.)

Посматрајући одлуку америчког председника у контексту времена, Аполо програм је био великим делом мотивисан и геополитичким разлозима, а све у светлу Хладног рата и трке у освајању свемира вођеном између Совјетског Савеза и САД-а.

Од идеје до реализације

Након што је био познат циљ целокупног пројекта научници у НАСА-и су добили задатак да идеју преточе у практично решење. То није био нимало лак задатак јер један од услова је био одвести човека на Месец и вратити га назад без ризика по његов живот што је била врло захтеван задатак за тадашњу свемирску технологију.

Ракета Сатурн V

Размотрено је четири могућа плана:

• „Директно успињање“: Овим планом је било предвиђано упућивање свемирског брода непосредно према Месецу на који би пристао и вратио се истим погоном. Овај план је је захтевао знатно јачу ракету него иједну произведену у то време.

• „Сусрет у Земљиној орбити“: Овај план захтевао је лансирање две Сатурн V ракете од којих би би једна носила летелицу за Месец, а једна гориво. Летелица за Месец би у орбити била напуњена горивом за Месец, па би била упућена на Месец и вратила се назад.

"„Сусрет на месечевој површини“: Овај план је захтевао слање на Месец два свемирска брода. Један брод би носио моторе покретаче како би пристао на Месец. Исти би био праћен од командног брода па би на месечевој површини покретачи били пребачени на командни модул којим би се астронаути онда вратили на Земљу.

• „Сусрет у месечевој орбити“: Овај план, који је био усвојен 1962; приписује се Џону Хоуболту (енгл. John Houbolt), користио је технику сусрета у месечевој орбити. Према томе плану свемирска летелица би била модуларна, сачињена од командног модула, сервисног модула и месечевог модула. Сервисни модул би имао системе за одржавање живота за посаду која се треба састојати од три астронаута. Кружење око Месеца и слетање на површину требало је према плану трајати пет дана, а месечев модул би се са два астронаута, са сврхом слетања на Месец, требао одвојити од остатка летелице, па након обављеног задатка вратити назад у орбиту где би се поновно спојио са остатком летелице. У поређењу са другим плановима само би мали део свемирског брода требао слетети на Месец па би се тиме на минимум смањила тежина за повратни лет са Месеца, а тиме и снага мотора и количина горива на том делу летелице. На месечевом модулу би после тога постојао део који би након завршетка мисије био лансиран назад у орбиту те би се спојио са остатком летелице.

Целокупна мисије била би изведена са једном ракетом Сатурн V. Једина мана коју су истицали критичари плана је била у опасностима које су произлазиле из релативно много спајања и одвајања делова летелице.

Летелица

Командни и сервисни модул

Месечев модул

Аполо је био троделни свемирски брод који се састојао од:

• Командног модула чија је сврха била управљање свемирском летелицом.
• сервисног модула који је служио за погон летелице и као логистичка подршка целокупној летелици и астронаутима.
• месечевог модула који је служио да двојицу астронаута пренесе на месечеву површину те да их врати у месечеву орбиту.

Мисије Аполо без људске посаде

Пре стварног почетка Аполо пројекта извршено је много тестирања погонских ракета и лансирних рампи, што је био предуслов да се уђе у реализацију самог пројекта. Стварним временом почетка реализације пројекта могла би се сматрати 1966. година када су почела тестирања погонских ракета које ће касније Аполо одвести у свемир као и тестирања саставних компоненти саме свемирске летелице.

• АС–201 – задатак је био тестирање Сатурн IV ракете. Лансирање извршено 26. фебруара 1966.
• АС–203 – задатак је био истраживање утицаја бестежинског стања на танкове са горивом ракете Сатурн-IVB. Лансирање извршено 5. јула 1966.
• АС–202 – Суборбитални пробни лет командног и сервисног модула. Лансирање извршено 25. августа 1966.
• Аполо 4 – задатак је био тестирање потисника за ракету Сатурн V. Лансирање извршено 9. новембра 1967.
• Аполо 5 – задатак је био тестирање потисника за Сатурн IB ракету и потисника за месечев модул. Лансирање извршено 22. јануара 1968.
• Аполо 6 – задатак је било тестирање потисника за ракету Сатурн V. Лансирање извршено 4. априла 1968.

Отказане мисије Аполо

Након мисије Аполо 17 отказане су још три мисије и то: Аполо 18, Аполо 19 и Аполо 20 и то због смањења буџета намењеног даљњем истраживању Месеца.

Оспоравања пројекта и теорија завере

У вези са остварењем пројекта Аполо поједини критичари изразили су и сумње да је исти уопште и остварен. Те критике ишле су чак дотле да се почело тврдити да човек никада није слетео на површину јединог земљиног сателита. Разлоге за своје сумње појединци су пронашли на службеним НАСА-иним видео исечцима и сликама са Месеца. Неки од тих доказа за сумње су: наводна превелика гравитација (снимак убрзан два пута делује као да је снимљено на Земљи), једнаки пејзажи на местима која су наводно километрима удаљена, вишеструки смерови сенке, квалитет слике (астронаути су фотоапарате имали причвшћене на груди, што би требало знатно отежати сликање), нечујни мотор при слетању месечевог модула, застава САД-а која се вијори на ветру иако на Месецу нема ветра, изостанак звезда на снимцима и сликама високе резолуције, изостанак кратера који је требао настати узрокован силом потиска мотора и друго. Исто тако, на путу до Месеца посаде Апола су требале током путовања наићи на штетно зрачење које је за њих готово смртоносно јер нису имале осигурану адекватну заштиту против такве врсте зрачења. Цео "лет" је, према теорији завере, био инсцениран у "Подручју 51" у савезној држави Невади које је једно од најчуванијих делова САД-а. У прилог теорији о "Подручју 51" иду сателитски снимци тог подручја које су идентичне НАСА-иним сликама са Месеца. Теорија о завери говори да је у цео тај наводни заверенички подухват била уплетена и ЦИА која је осигурала да нико умешан никад не проговори.

Циљ целокупне наводне завере требао је бити престизање СССР у свемирским програмима, а све у контексту Хладног рата. У прилог теорији о завери у 2006. долази и вест о томе да је НАСА изгубила оригиналнњ видео снимке мисије Аполо 11. Наводи се број да више од милион људи верује да се слетање на Месец никада није ни догодило.

Види још

• Милојко Вучелић

Спољашње везе

• Званични сајт Аполо програма ((en))

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Пројекат Аполо