Аргат-баша

С Википедије, слободне енциклопедије

Аргат-баша (иргет-баша, капетан), био је назив за старјешину грађевинских надничара (иргета) у Османском царству.[1]

Неки хрватски квази-лексикони ово звање називају и хрват-баша, везујући ово звање за црногорске надничаре у Истанбулу, а који су се ради своје безбједности у почетку представљали као Хрвати. Обзиром да је Црна Гора стално била у рату са отоманском Турском, Црногорцима тамо није било допуштено ни путовати, па су се ови због сличности ношње, тамо представљали као Хрвати из Далмације, а који нису важили за непријатеље Отоманског царства. Љуба Ненадовић је 1859. године посјетио Цариград и црногорског аргат-башу, оставивши писане трагове о томе како су се црногорски надничари (иргети), због безбједности, одрицали и српског етноса и српског језика.

Није познато када се први пут јавља назив аргат-баша, али је сигурно постојао и прије 1855. године. Од времена кнеза Данила, аргат-баша постаје и црногорски чиновник у Цариграду. Мишана Мартиновића, аргат-башу (присталицу политике књаза Данила) убио је у Цариграду Тодор Кадић, политички емигрант из Црне Горе. Обичај да црногорски аргат-баша обавља и конзуларне послове Црне Горе у Истанбулу, укинут је послије успостављања дипломатских односа између Црне Горе и Османског царства, 23. августа 1879. године. О томе је писао и Срђ.[2]

Дужности аргат-баше[уреди | уреди извор]

Дужности аргат-баше су биле да заступа надничаре (иргете) пред послодавцем, османским судовима и рјешава међусобне спорове, осим у случају тежих преступа (убиства). Сваки црногорски иргет у Цариграду давао је аргат-баши по један динар годишње. Османске власти су му допуштале да се креће у народној ношњи и носи оружје. У вријеме Књажевине Црне Горе, као чиновник, он до 1879. заступа интересе Црне Горе међу исељеницима, као и међу дипломатским кором у Цариграду.

Лазар Томановић о хрватима у Цариграду[уреди | уреди извор]

Лазар Томановић у монографији објављеној 1873. године у XXX књизи Српско-далматинског магазина Бокељи у рату за ослобођење грчко наводи да смо ми били у Цариграду најјачи јер су ту имали 4 до 5 стотина Грбљана, Паштровића, Мајина, Побора, Црногораца и Спичана, који се у Цариграду сви скупа називљу хрватима. У фусноти, Томановић објашњава да хрват овдје значи копач, јер су се споменути наши људи у Цариграду искључиво бавили земљодјелством. То се најбоље види из казивања Мршина (професор, капетан и честитит Србин Мато Мрша): Али на Змирни немасно хрвата него помораца. [3] Мрша је био савременик тих догађаја. [4] Ненад Моачанин у књизи Славонија и Сријем у раздобљу османске владавине, наводи податак да су ријечи иргат и аргат у том периоду означавале људе који су обављали грубе тјелесне послове. [5] И митрополит Косановић је користио глагол аргатовати или куличити. У путопису Пут на Синај је записао: ...до пола дана једни орали, копали, сијали и жели, а сјутра на измјену аргатовали или куличили на пирамидама, тесали и камен довлачили.[6] Другом приликом пише, у вези обнове манастира Крупе: ...Кад то виђеше сељаци, обећаше сваки по вола, да запале клачина и да аргатују по цркви...[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Crnogorski pravno istorijski rječnik: Argat-baša
  2. ^ Група аутора:Историјски лексикон Црне Горе
  3. ^ Томановић, Лазар (1873). Српско-далматински магазин, XXX књига, Бокељи у рату за ослобођење грчко. Задар. стр. 13. 
  4. ^ Томановић, Лазар (1873). Српско-далматински магазин, XXX књига, Бокељи у рату за ослобођење грчко. Задар. стр. 38. 
  5. ^ Моачанин, Ненад (2001). Славонија и Сријем у раздобљу османске владавине. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 72. ISBN 953-6659-08-5. 
  6. ^ Косановић 2019, стр. 339.
  7. ^ Косановић 2019, стр. 537.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Група аутора: Историјски лексикон Црне Горе, књига 3 „Daily Press-Вијести“, Подгорица, 2006.
  • Марко Вего: "Povijest Humske zemlje (Hercegovine)", I дио, Драгутин Спулер, Сомбор 1937.
  • Косановић, Сава (2019). Крстом и пером, сабрани списи. Епархија будимљанско никшићка - Никшић и Институт за теолошка истраживања - Београд. ISBN 978-86-7405-217-4.