Аријанство
Из Википедија
Аријанство је христолошко учење које је проповедао Арије, свештеник у Александрији у Египту. Суштина његовог учења се састојала у заступању неједнакости између Бога као творца и Христа као божјег створења, што је означавало неједнакост Свете Тројице. Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“. Аријевци нису сматрали Христа за обичног човека, већ првим и најсавршенијим створом Божијим.
Аријанство нипошто није било само мала секта, већ је прерасла у велику цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције II (337-361), који је водио послове хришћанске цркве, је често стајао на страну Аријанаца. Под притиском цара, Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу 353. и у Милану 355. године. Почетком 356. је у Александрију послат војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија, али се он склонио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а за извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аетије и Евномије.[1] Цар Констанције II је а 359. године сазвао аријански сабор у Равени.
Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа. Епископ Улфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Турса, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако."
