Армијска група Е
'Армијска група Е (нем. Heeresgruppe E) формирана је од Дванаесте армије. 1. јануара 1943. Штаб Дванаесте армије преименован је у штаб Армијске групе Е. До 26. августа 1943. команда Армијске групе Е била је уједно и команда Југоистока. Након тог датума њена надлежност ограничена је на територију Грчке, док је формиран нови штаб Југоистока, односно штаб Армијске групе Ф, који под својом командом имао, поред Армијске групе Е и Другу оклопну армију у Југославији.
Армијска група Е борила се на територији Грчке, Албаније и Југославије. На територији Југославије њене снаге ратовале су од 1. јануара до 26. августа 1943, и затим од 1. септембра 1944. до краја рата. Свој ратни пут завршила је 8. маја 1945. у Словенији предајом јединицама Југословенске армије.
Садржај |
[уреди] Период до августа 1943.
| Армијска група "Е" (нем. Heeresgruppe E)' (стање 9. априла 1943.) |
|||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Вермахта | |||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||
До 26. августа 1943. штаб Армијске групе "Е" представљао је уједно и команду Југоистока. Под његовом командом налазиле су се немачке трупе у Грчкој, Корпус "Хрватска", Бугарски окупациони корпус у Србији и снаге опуномоћеног заповедника за Србију.
Трупе у Грчкој почетком 1943. сачињавале су:
- Прва брдска дивизија (ускоро придодата Корпусу "Хрватска")
- 11. ваздухопловна пољска дивизија
- 22. пешадијска дивизија
- 440. гренадирски пук
Корпус "Хрватска" имао је под својом командом
- 7. СС дивизију
- 114. ловачку дивизију
- 117. ловачку дивизију
- 118. ловачку дивизију
- 369. легионарску дивизију
- 373. легионарску дивизију
- 187. резервну дивизију
Бугарски окупациони корпус у Србији у то време сачињавале су:
- 7. пешадијска дивизија
- 9. пешадијска дивизија
- 21. пешадијска дивизија
Под командом опуномоћеног заповедника за Србију била је
[уреди] Период након августа 1943.
| Армијска група "Е" (нем. Heeresgruppe E)' (стање 16. новембра 1944.) |
|||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Вермахта | |||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||
У августу 1943. Врховна команда Вермахта (нем. Oberkommando der Wehrmacht) знатно је ојачала снаге на Балкану. Формиран је штаб Армијске групе "Ф" (нем. Heeresgruppe F) у Београду, који је преузео дужности команде Југоистока. Њему се биле потчињене Армијска група Е у Грчкој и Друга оклопна армија у Југославији.
Са избијањем Црвене армије на границе Србије у септембру 1944. Армијска група "Е" добила је од Врховне команде задатак да прикупи своје трупе са острва и других истурених позиција, и да се евакуише из Грчке. Линија фронта коју је требало да заузме протезала се од ушћа Тимока у Дунав до Скопља и даље на јадранску обалу код Драча. Ова линија фронта била је компромитована Београдском и Нишком операцијом пре него што је Армијска група "Е" успела да испољи значајно дејство на северу. Отуда је крајем октобра добила други задатак: да запоседне и брани линију фронта преко Срема, током реке Дрине, затим преко Гацка јужно од Мостара до ушћа Зрмање.
Овај задатак показао се врло сложеним услед савезничке надмоћи на мору и у ваздуху, те напада делова Црвене армије, бугарске војске, и нарочито НОВЈ. Извесну помоћ пружили су им четници у виду заједничке борбе у Црној Гори, и садејства у Санџаку и источној Босни. Задатак је извршен делимично, по цену знатних губитака, и са великим закашњењем - снаге Армијске групе "Е" нашле су се приближно на задатим позицијама тек средином јануара 1945.
Приликом наступања кроз Југославију Армијска група "Е" је, уз своје посебне формације, и своје корпусе (Двадесетдруги и Деведесетпрви, сукцесивно је преузимала команду над корпусима Друге оклопне армије; Двадесетпрвим у септембру, Тридесетчетвртим, односно "корпусном групом Милер" у октобру, Петим СС и Петнаестим брдским у новембру, а LXIX резервним и XCVII корпусом у јануару 1945.
Са овим снагама под својом командом Армијска група "Е" је завршила свој ратни пут предајом јединицама ЈА 8. маја 1945. у Словенији.
Генералмајор Ерих Шмит-Рихберг (нем. Erich Schmidt-Richberg), који је био начелник штаба Армијске групе Е од 15. марта 1944. до 8. маја 1945, објавио је 1955. у Хајделбергу књигу "ЗАВРШНА БОРБА НА БАЛКАНУ" (нем. Der Endkampf auf dem Balkan) о борбама ове армијске групе у Југославији 1944/45[2].
[уреди] Литература
- Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45, Musterschmidt-Verlag Göttingen (Gebundene Ausgabe - 1970). ((de))
- Erich Schmidt-Richberg: DER ENDKAMPF AUF DEM BALKAN, Vowinckel (Gebundene Ausgabe - 1955). ((de))
- Војни историјски институт: ЗАВРШНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1944-45, Београд 1957.
- Franz Schraml: KRIEGSSCHAUPLATZ KROATIEN, Kurt Vowinckel Verlag, Neckargemünd 1962. ((de))
- ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ - књига 1, Војни историјски институт, Београд 1957.
- ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ - књига 2, преправљено и допуњено издање, Војноисторијски институт, Београд 1963.
- Зборник докумената и података о НОР-у, том XII (немачки документи), књиге 1-4, Војноисторијски институт, Београд
[уреди] Референце
- ^ Erich Schmidt-Richberg: DER ENDKAMPF AUF DEM BALKAN, страна 74
- ^ Erich Schmidt-Richberg: DER ENDKAMPF AUF DEM BALKAN, Vowinckel, Heidelberg (Gebundene Ausgabe - 1955)
[уреди] Спољашње везе
- Heeresgruppe E - axishistory.com ((en))
- Heeresgruppe E, Lexikon der Wehrmacht ((de))
- Наређење Генералштаба Врховне команде Вермахта од 18. августа 1943. команданту Југоистока за реорганизацију система командовања на Југоистоку, Зборник докумената и података НОР-а, том XII, књига 3, Војноисторијски институт, Београд - документ 121
- Преглед бројног стања јединица потчињених групи армија »Е« на дан 16. 11. 1944. године, Зборник докумената и података НОР-а, том XII, књига 4, Војноисторијски институт, Београд - документ 174
- Ратни дневник команде групе армија »Е« за период од 1. октобра до 31. децембра 1944. године, Зборник докумената и података НОР-а, том XII, књига 4, Војноисторијски институт, Београд - прилог 2