Артемије Радосављевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Радосављевић
Лични подаци
Датум рођења(1935-01-15)15. јануар 1935.
Место рођењаЛелић, код Ваљева, Краљевина Југославија
Датум смрти21. новембар 2020.(2020-11-21) (85 год.)
Место смртиВаљево, Србија

Марко Радосављевић (монашко име му је било Артемије; Лелић, код Ваљева, 15. јануар 1935 — Ваљево, 21. новембар 2020)[1] био је рашчињени епископ рашко-призренски и косовско-метохијски.

Епископски чин му је одузет 19. новембра 2010. и враћен је у чин монаха. Дана 28. маја 2015. изопштен је из Цркве.

Биографија[уреди | уреди извор]

Радосављевић је рођен у селу Лелић, које је и родно село Светог владике Николаја. У младости се упознао са Светим Јустином Поповићем који је у то време живео у манастиру Ћелије. Свети Јустин Поповић га је замонашио након завршетка богословије 20. новембра 1960. године у манастиру Ћелије.

По завршетку Теолошког факултета у Београду уписао је последипломске студије у Атини где је са успехом одбранио докторску дисертацију са темом: „Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику)“.[2] Потом се повлачи у манастир Црна Река где проводи тринаест година.

Изабран је за епископа рашко-призренског у мају 1991. године.[3]

Приликом посете потпредседника Сједињених Држава, Џоа Бајдена, епископ Артемије није дао благослов за Бајденову посету манастиру Високи Дечани, издајући оштро срочено саопштење насловљено „Дечани и Бондстил — најпре Тадић сада Бајден“, али је Свети архијерејски сабор СПЦ ту одлуку поништио и изразио жаљење због ње.[4]

Рашчињење и раскол[уреди | уреди извор]

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 13. фебруара 2010. привремено разрешио епископа Артемија од управљања Рашко-призренском епархијом. Разлог је био испитивање финансијско-материјалног вођења послова те епархије. Администратор епархије је постао умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије.[5] На терет су му се стављали низ поступака којима је нарушавао поредак унутар СПЦ, организовањем делатности унутар епархије али и ширење утицаја у другим епархијама. Такође, због отвореног писма упућеног цариградском патријарху, забрањен му је улазак на Свету гору.[6] Поред тога на терет му се ставља да је незаконито отуђио имовину Српске православне цркве тако што је Албанцу Кољ Каманију продао пословни простор за 150.000 евра и при том је новац добио на руке.[6][7]

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на редовном пролећном заседању 2010. године разрешио и умировио епископа Артемија. Епископ Артемије је задржао владичански и архијерејски чин, али без права управљања епархијом.[8] Од суботе 26. јуна 2010. живио је у манастиру Шишатовац на Фрушкој гори.[9] Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 19. новембра 2010, одузет му је епископски чин, и враћен је у чин обичног монаха, с образложењем да је заједно са својим следбеницима „крајње неразумним поступком ступио је на пут отвореног раскола и устао на саборно јединство Српске православне цркве“.[10][11]

Упркос томе што му је одузет епископски чин, монах Артемије се представља као „епископ рашко-призренски у егзилу“, облачи владичанске одежде и „служи“ архијерејску литургију заједно са својим присталицама у тзв. Цркви Светог Јована у шумадијском селу Љуљаци.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве га је 25. маја 2015. позвао на јединство,[12] након негативног одговора[13] Сабор га је изопштио 28. маја 2015.[14][15]

Против њега се током 2017. године водио судски поступак поводом проневере црквеног новца.[16]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Преминуо рашчињени епископ Артемије (21. новембар 2020)
  2. ^ Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Делови из ове докторске дисертације објављени су на српском у часопису Свети Кнез Лазар бр. 12 до броја 17 (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику) — English version: Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor — Source: Τὸ Μυστήριον... [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: 1975), pp. 180-196
  3. ^ Aleksa. „Биографија Владике Артемија – Пастир добри” (на језику: српски). Приступљено 2023-01-30. 
  4. ^ СПЦ поништио Артемијеву одлуку. Б92, 20. 5. 2009, Приступљено 20. 5. 2009.
  5. ^ „Саопштење за јавност Светог архијерејског синода поводом покретања поступка утврђивања канонске одговорности епископа Артемија”. Архивирано из оригинала 13. 09. 2010. г. Приступљено 13. 02. 2010. 
  6. ^ а б Đ. Vukmirović. „Објављена документа против Артемија”. Novosti.rs. Приступљено 27. 7. 2014. 
  7. ^ „Sahranjen Artemije: SPC ga proglasila za sektaša, osnovao svoju crkvu, preminuo od korone”. www.atvbl.rs (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-01-30. 
  8. ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ”. www.spc.rs. 
  9. ^ Đ. Vukmirović. „Артемије у Шишатовцу („Вечерње новости“, 26. јун 2010)”. Novosti.rs. Приступљено 27. 4. 2012. 
  10. ^ „Ванредно саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве - 19. новембра 2010. године”. spc.rs. 
  11. ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ”. spc.rs. 
  12. ^ „Свети Архијерејски Сабор позива на јединство (СПЦ, 27. мај 2015)”. Архивирано из оригинала 29. 05. 2015. г. Приступљено 29. 05. 2015. 
  13. ^ Артемије одбио да се врати под окриље СПЦ („Вечерње новости“, 28. мај 2015)
  14. ^ СПЦ изопштила Артемија и игумана Николаја („Вечерње новости“, 29. мај 2015)
  15. ^ „Саопштење за јавност - 29. мај 2015. године (СПЦ, 29. мај 2015)”. Архивирано из оригинала 27. 01. 2019. г. Приступљено 29. 05. 2015. 
  16. ^ Радосављевић: Ово суђење је фарса („Политика”, 9. март 2017)

Библиографија[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


епископ рашко-призренски

1991—2010.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Артемије_Радосављевић&oldid=27490640”