Артикулација (музика)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили појам из лингвистике, погледајте чланак Артикулација.

Реч артикулација (фр. и енгл. articulation) потиче из латинског језика и значи јасно, разговетно.

У музици артикулација [1] значи начини на које се изводе тонови при певању или свирању музичког инструмента. Артикулација[2] у музици помаже да се богатије, јасније, разговетније и прецизније музички изразимо.


ОСНОВНЕ АРТИКУЛАЦИЈЕ ШТА ЗНАЧИ КАKО СЕ ПИШЕ И КАКО СЕ ИЗВОДИ КАKО ЗВУЧИ
Деташе - (фр. détaché) одвојено
Написане ноте изводе се сливено, са што мање прекида између тонова.
Звучни пример деташеа.
Легато - (итал. legato) везано
Лук изнад или испод групе нота казује да те тонове треба изводити без прекида, на један дах.
Звучни пример легата.
Стакато - (итал. staccato) одвојено, одсечно
Тачка изнад или испод нотне главе значи да се сваки тон изводи одвојено, упола краће од написане нотне вредности, што приказује нотни пример испод:
Staccato izvedba.jpg
Звучни пример стаката.
Портато - (итал. portato) ношено
Тачка и лук изнад или испод нотне главе упућује на то да те тонове треба нешто скратити (тј. дуже од стаката, краће од деташеа). Ово приказује нотни пример испод:
Portato izvedba.jpg
Звучни пример портата.
Тенуто - (итал. tenuto) отегнуто, издржано
Водоравне цртице изнад или испод нота казују да се сваки тон изводи у пуном износу свог трајања.
Звучни пример тенута.
Маркато - (итал. marcato) наглашено
Положено латинично велико словом V изнад или испод нота упућује да се сваки тон изводи наглашено.
Звучни пример марката.

Извори[уреди]