Археолошки институт Београд

Археолошки институт Београд је основан 31. маја 1947. године у Београду.^[1] Од 2024. има статус институције од националног значаја.^[2]

Оснивање и историја[уреди | уреди извор]

Одлуком Комитета за научне установе, Универзитета и Високе школе НР Србије, са циљем да се у једној научној институцији окупе све снаге које су се бавиле проучавањем археолошких проблема, те да се на тај начин рад археолога у Србији организује што је могуће боље и систематичније.

Институт је деловао у оквиру Академије наука и на почетку је имао само спољне сараднике. Управник је био Владимир Р. Петковић, његов заменик Ђурђе Бошковић, а чланови су били: Милоје М. Васић, Радослав Грујић, Александар Дероко, Лазар Мирковић, Светозар Радојчић, Миодраг Грбић, Растислав Марић, Ђорђе Мано Зиси, Мирјана Љубинковић, Радивоје Љубинковић, Иван Здравковић и Зора Симић-Миловановић. Нешто касније исте године изабрани су: Драгољуб Јовановић, Драга и Милутин Гарашанин, Милорад Панић Суреп и Олга Шафарик. Свог првог сталног члана – научног сарадника Миодрага Грбића – Институт је добио 1948. године. Затим, 1949. године, асистент постаје Невенка Спремо, а ангажује се и библиотекар Надежда Рајаковић, односно Мандић. Милутин Гарашанин, као научни сарадник, постаје стални члан 1950. године. Стални чланови 1952. године постају и асистенти: Војислав Кораћ и Ђорђе Стричевић.

У фебруару 1954. године, одлуком Српске академије наука, Институт је започео пословање као установа са сопственим финансирањем, да би 1961, на основу заједничког решења Извршног већа СР Србије, Српске академије наука и уметности и Филозофско-историјског факултета у Београду, постао самостална научна институција.

Рад[уреди | уреди извор]

Од оснивања рад је усмерен у неколико праваца:

научни рад (теренски и кабинетски); систематско истраживање и рекогносцирање археолошких споменика
реализацију рада кроз предавања, саопштења и публикације
усавршавање научног кадра
усклађивање археолошког рада у Србији
сарадњу са другим установама у земљи и иностранству.

Резултати научноистраживачког рада, како сарадника, тако и археолога изван Института, саопштавани су и дискутовани на редовним састанцима и тек онда објављивани у Старинару или у другим публикацијама, што је гарантовало одређен научни ниво штампаних радова. Уз Старинар, Институт објављује и серију Посебна издања, затим више серија посвећених појединим великим локалитетима и материјалу (Сирмијум, Сингидунум, Царичин град, Виминацијум, Праисторијска необјављена грађа), што је, између осталог, допринело да библиотека Института, од скромних почетака са 174 инвентарска броја у 1949. години, прерасте, махом захваљујући размени, у најзначајнији археолошки књишки фонд у земљи.

Од оснивања као организатор и иницијатор археолошког истраживања у Србији, задњих година Институт, на основу последњег конкурса Министарства, има четири пројекта која су независна један од другог, сваки са својим сарадницима, својим планом и програмом, својим бодовима и резултатима, и то:

Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога Централног Балкана у развоју европске праисторије,
Романизација, урбанизација, и трансформација урбаних центара цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије,
Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва,
Виминацијум, римски град и легијски војни логор.^[3]

Библиотека[уреди | уреди извор]

Библиотека Археолошког института постоји од његовог оснивања. У почетку је то била библиотека затвореног типа, намењена само сарадницима Института. Временом корисници постају и сви други који се баве археолошким истраживањима у својим установама.

Фонд[уреди | уреди извор]

Данас Библиотека Археолошког института има фонд од преко 16 540 монографије и 950 часописа са преко 26 000 инвентарисаних јединица. Размена се обавља са 364 научне, музејске и високошколске установе, од којих је 71 у земљи и 293 у иностранству. Прилив у фонд износи око 700 јединица годишње.

Каталози[уреди | уреди извор]

За монографије постоји електронски каталог WINISIS са предметним одредницама. За серијске публикације тј. часописе постоји акцесорни каталог.

Посебне библиотеке[уреди | уреди извор]

Легат Ђурђа Бошковића са око 5 000 јединица.
Легат Војислава Трбуховића са око 3 000 јединица
Легат Милутина Гарашанина са око 7 000 јединица.

Легати су још увек недоступни за коришћење.

Управа[уреди | уреди извор]

Директор : др Миомир Кораћ
Управни одбор: др Емина Зечевић, Народни музеј, Београд (председница) • др Зоран Огњановић, Математички институт САНУ, Београд • Др Драган Прља, Институт за упоредно право, Београд • Проф. др Мирослав Вујовић, Филозофски факултет, Београд • Др Драгана Антоновић, Археолошки институт, Београд • Др Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, Београд • Др Славиша Перић, Археолошки институт, Београд
Научно веће: Др Весна Бикић, научни саветник (председница) • Др Ивана Поповић, научни саветник • Др Јосип Шарић, виши научни сарадник • Др Александар Булатовић, виши научни сарадник • Др Миомир Кораћ, научни саветник • Др Вујадин Иванишевиш, научни саветник • Др Славиша Перић, виши научни сарадник • Др Драгана Антоновић, научни саветник, (заменица председнице) • Др Снежана Голубовић, виши научни сарадник